Plakati za filmove i „dnevnik fotografija” – portal u fantastični svet

Svaka od grana umetnosti je posebna po nečemu. Ta iskra razlike od običnih stvari vodila je i vodi i ovih dana umetnike da svoju ljubav pretoče u zanimljive radove. Stevan Aleksić, vizuelni umetnik, scenograf i vanredni profesor na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, odmalena je bio fasciniran filmskim plakatima i domaćim filmovima. Stoga, našao je način da spoji ove dve njemu veoma drage stvari i autor je sad već popularnog projekta izrade ilustrovanih plakata za filmove („Crni bombarder”, „Šmeker”, „Poslednji krug u Monci” itd.), ali i neke serije („Senke nad Balkanom”).

– Uzbudljiv plakat je prvi susret publike sa filmom koji će gledati u bioskopu – prvi udar na čula posmatrača – i zato mora da pruži ruku i povede gledaoce kroz portal u fantastični svet. Filmske zvezde na ilustrovanim plakatima dobijaju potpuno novu dimenziju. Njihova uloga je pojačana, akcentovane su karakteristične crte i harizma. Ukoliko se doda i adekvatno okruženje, naglašena atmosfera i akcija, to će biti uspešno delo – navodi umetnik.

Umetnici Dru Struzan, Džon Alvin, Bob Pik i Ričard Amesel Stevanovi su uzori, s tim što se on usredsredio na domaća ostvarenja. Prema njegovom mišljenju, kultni domaći naslovi zaslužuju adekvatnu prezentaciju jer nisu imali prigodan tretman u vreme kad su nastali. Na početku radio je na onima u kojima su igrali Ljubiša Samardžić, Bata Živojinović i Milena Dravić. Sada je lista filmova koji čekaju na svoj ilustrovani plakat dugačka, ali je „Leptirica” Đorđa Kadijevića dočekala red.

– Biram one naslove koji su mi kraj srca odvajkada. Ponekad sprovedem anketu na društvenim mrežama da bih video da li se moj izbor poklapa sa selekcijom mojih prijatelja i poznanika, onih koji se profesionalno bave filmom – objašnjava Aleksić.

On je do sada dobijao dobre kritike za svoj projekat i izuzetno je zadovoljan kako reaguju njegove kolege, prijatelji i ljudi koji ga prate. Veoma mu znači i što su filmski autori primetili njegov angažman i pohvalili ga. Imao je priliku i da se susretne sa pojedinim rediteljima, scenaristima i glumcima, kao što su Zoran Amar, Dejan Karaklajić, Jovan Jovanović, Predrag Perišić... Kaže da su njihove reakcije izuzetno ohrabrujuće i podstiču ga na dalji kreativni rad, koji nije omelo ni vanredno stanje.

– Karantin za nas umetnike nikako nije predstavljao novinu ili nešto nepodnošljivo. Izolacija je sastavni deo stvaralačkog kreativnog procesa u mnogim granama umetnosti. Ako bih sabrao časove provedene u osvajanju beline papira, bio on od celuloze, bio digitalni, obuzdavanju linija i površina, kompozicija, boja, tekstura, potraga za referencama, to bi sigurno bila polovina dosadašnjeg života u samotnosti – objašnjava Stevan.

Još jedna umetnica nije stala sa radom – Kristina Radojčić, diplomirani master fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti.

– Nekim danima sam porodični fotograf, drugim digitalni umetnik koji izmišlja šašave avanture za svoju bebu, a nekim imam vremena samo da budem mama. To sam sto odsto vremena, dok ostalo pokušavam da uklopim, bar dok ne pođe u vrtić – na zanimljiv način je predstavila sebe ova umetnica, supruga, majka malog dečaka.

Tokom vanrednog stanja ona se uglavnom bavila fotografisanjem autoportreta i dodatnim učenjem. Autoportreti su zatim prerasli u kompozite i sada njena kreativnost ide „na sve strane”.

– Radim kako se osećam tog dana. Ako mi se fotka nešto jednostavnije, odaberem momenat u svom danu, zabeležim ga i obradim. Neretko provedem i po šest časova na nekoj fotografiji – kaže Kristina.

Njen „dnevnik fotografija”, na kojima radi svakog dana, nastao je kada je njena koleginica sa fakulteta pokrenula grupu kolega sa idejom – autoportreti za vreme vanrednog stanja.

– To mi se dopalo, ali je za mene ubrzo preraslo u nešto drugačije. Kao i sve ostalo u mom životu, okrenulo se majčinskoj perspektivi i toliko sam se zahuktala i posvetila tome da sam rešila da radim ovaj projekat godinu dana. On predstavlja mali prozor u moj život i misli – one realne i dokumentarne, za koje se trudim da budu što iskrenije i realistične, i one magične i šašave. Sve to je deo mene – objašnjava Kristina.

Ona je široj publici poznata i po svojim fotografijama sa koncerata.

– Nastupi mi nedostaju već godinu i po dana. Zbog trudnoće nisam mogla da ih fotografišem. Volim hard kor, rok i metal svirke, a one nisu baš najbezbednije za fotografisanje u drugom stanju – navodi umetnica i dodaje da se ipak ponekad zadovoljila bezbednim slušanjem iz poslednjih redova.

Kako kaže, ona jednostavno voli da fotografiše.