Filmski koridori kroz karantin

Subotica – Pozorišta su još zatvorena, a kako potrebu za scenskom igrom nadoknaditi najmlađoj publici, dosetio se Branislav Trifković, glumac Dečjeg pozorišta u Subotici. Umesto puštanja snimaka starih predstava, on je pozvao decu da zajedno prave nešto što je spoj pozorišta, igranog materijala i obrazovnih sadržaja. Tako je nastao projekat „Teatar u pelenama”, čiji se izdanci svake sedmice emituju na istoimenom jutjub kanalu.

Trifković godinama vodi glumačku školu „Šedouplej”, a prvi je i koji je ušao u školu za decu s oštećenjem sluha „Dositej Obradović”, kao u Dom za decu sa smetnjama u razvoju „Kolevka” i s njihovim štićenicima realizovao nekoliko predstava. Osim što glumi i pravi lutke, on je režiser, scenarista, montažer, majstor svetla i tona. Kaže da deci s kojom radi gotovo da i ne daje instrukcije, već dozvoljava da njihova kreativnost, mašta i spontanost odrede radnju. Ni ovoga puta nije bilo drugačije.

– Osećao sam da je potrebno deci ponuditi nešto što će im pomoći da lakše prebrode vreme karantina, skučenosti, a verovatno i osećaj teskobe i neizvesnosti koji su roditelji prenosili na njih – kaže nam Trifković. Za ostvarenje tog nauma, ističe, od presudne pomoći bila je knjiga „Logopedove pitalice za pričalice”, autorki Dragane Dženopoljac i Danijele Rodić, kao i to što je svojevremeno pohađao filmsku radionicu Želimira Žilnika, gde se „zarazio” kratkim dokumentarnim filmom. U svojoj misiji imao je pomoćnike, ćerku Emu, koja je snimala, i koleginicu Danku Balać, majku petoro dece, pa u šali kaže da su tako obezbeđeni i prvi protagonisti, a onda se glumačka trupa širila.

Suština njegovog poduhvata bila je da s decom obradi pojmove iz knjige. Branislav je „kroz usta” lutka Braneta postavljao pitanja o delovima tela, domaćim životinjama, pticama, o svetu oko nas, a deca su odgovarala. Pošto je bio karantin, nije viđao svoje glumce, već su kratke snimke dece pravile mame, tate, bake i deke mobilnim telefonima i slali Branislavu, koji je montirao celinu. Tako su nastajali filmovi od 10 do 15 minuta, u kojima su deca savladavala pojmove. Vremenom, krug saradnika širio se uključivanjem dece iz raznih krajeva sveta.

– Tako smo dobili snimke u kojem nam se javlja dete iz Sidneja, a odmah posle iste rečenice ponavljaju mališani iz Male Bosne, sela pored Subotice. Naša deca su govorila na srpskom, a onda i na jeziku zemlje u kojoj žive, i to se pretvorilo u divno virtuelno druženje – priča Trifković.

Deca su se javljala iz mađarskog grada Balatonfureda, iz Vankuvera, Osla, Amsterdama, Los Anđelesa, Zenice... Dok je čitav svet bio u karantinu, stvarala su svoju mrežu poznanstava.

– Prijateljica iz SAD mi je javila da će ovi kratki filmovi biti korišćeni i u njihovoj volonterskoj grupi za učenje srpskog jezika. Mi smo napravili most jedni ka drugima, a deca su imala prilike da iskažu svoju kreativnost – kaže Branislav Trifković.