Nole i normalnost

Da li je opravdano da za sve što (nam) ne ispadne dobro svakad okrivimo nekog drugog? To jeste mnogo lakše i ne zahteva ni najmanji samokritički pogled i rad na sebi i oko sebe, ali hajde da se suočimo s činjenicama. S istinom i sopstvenom (ne)odgovornošću. Novak Đoković je jedini pravi srpski brend na svetskom tržištu. Čovek koji nije mogao da računa na značajnu podršku države tokom perioda kad je najviše trebalo raditi na sebi, što znači najviše investirati. Kad je postao svetski broj jedan u tenisu, iako izložen brutalnom odnosu svetskih medija i publike na najprestižnijim turnirima, maksimalno se potrudio da ostavi utisak lepo vaspitanog građanina sveta, iako nikada nije negirao svoje poreklo. Zbog kojeg su ga, uostalom, makar latentno tretirali kao građanina ne trećeg sveta, već trećeg reda. Kada su nas zadesile poplave, znatno je pomogao da se saniraju posledice. Sve vreme preko svoje fondacije pomaže izgradnju vrtića, škola i onog stuba državnog sistema koji nikako da dođe na red što se tiče reformi. Tokom epidemije kovida 19 dao je svojoj državi milion evra za kupovinu respiratora, za koje se kasnije ispostavilo da možda i nisu najpotrebniji. Dobro da ga nismo i za to okrivili.

Zar nam je pamćenje toliko selektivno da smo zaboravili na utakmice, privatna slavlja, noćne klubove i ostala žarišta u našim gradovima? A ponašanje prosečnog građanina, koji nosi masku samo kad ga nateraju institucije u koje ulazi? I sav odijum usmerili ka porodici Đoković! Umesto da ga nesuvislo kritikujemo, hajde da priznamo da smo upravo zahvaljujući Noletu tih dana svi imali utisak da se stvari vraćaju u normalu. A to nam je ovih dana najpotrebnije. Jer, da nije tako, zar bi vlast, koja je pokazala onoliku „brižnost” prema narodu tokom vanrednog stanja, dopustila održavanje turnira? Ili fudbalske utakmice? S druge strane, sve oči bile su uprte u performans koji je osmislio teniski kralj šou-biznisa. Ni naši susedi nisu ostali imuni na njegov šarm, a bilo im je savršeno jasno da turnir u Zadru može popraviti skor turistički mrtve sezone. Iako u ovom trenutku nisam uverena da li bi se i ozbiljni (čitaj: nepolitizovani) epidemiolozi usudili da komentarišu da li je trebalo dozvoliti organizovanje pomenutih dešavanja, mišljenja sam da nam veću štetu od tih narodnih posela nanose neprovereno deljenje informacija o broju novoobolelih praćeno bombastičnim naslovima, apokaliptična predviđanja o teškoj jeseni i istovremeno, primera radi, zanemarivanje informacija o stepenu zagađenosti vazduha u prestonici.

Strah od kovida 19 je opravdan, ali zabrinjava stvaranje tenzije i atmosfere straha, jer je to udar na psihu svih nas. Ako smo u nekom delu najviše i svi pretrpeli posledice korone, to je u domenu psihičkog zdravlja. Anksioznost i blagi ili teži oblici nesnalaženja u socijalnim kontaktima tek će nas stići. Možete misliti koliko je teško našoj deci, koja su praktično izgubila celo drugo polugođe školske godine. Gubitak nije vezan za obrazovne, već za potrebe za druženjem. I svi roditelji koji drže decu „zatvorenu” od polovine marta, makar ih bilo bar dvoje u istom domu, videće promene u njihovom ponašanju čim počne nova školska godina. Možda je umesnije da se ne bavimo time da li smo svom detetu objasnili svaku jednačinu, već da li smo u izazovnim vremenima učinili sve što je do nas da dete nastavi proces socijalizacije. Jer, taj proces se ne završava polaskom u vrtić ili osnovnu školu. Svaka školska godina, svaka svađa našeg deteta s drugarima ili odlazak na izlet su delovi slagalice koja kreira njegovu ličnost. A korona nam je oduzela upravo taj najbitniji segment obrazovnog sistema.

Šta možemo da preduzmemo da se iole zaštitimo od psihičke torture medija, da se ne izlažemo previše riziku korone i da ovaj svet učinimo boljim mestom za život? Za početak još nismo dobili jasan odgovor na pitanje da li je preporučljivo da se svi zarazimo koronom i tako zaista steknemo imunitet krda. I koji momenat je najpovoljniji za to? I da li smo sada uplovili u drugi talas korone ili je ovo drugi vrhunac prvog talasa? Dok nam „zvanični” i drugi lekari ne odgovore na navedena (i brojna druga) pitanja, predlažem da zahvalimo Novaku Đokoviću za spremnost da se – pored ostalih, sportskih i porodičnih obaveza – nađe svom narodu i svojoj državi u svakom trenutku. I da malo više gledamo svoja posla. A možda je čitava priča o Đokovićevoj „nesmotrenosti” u jednom delikatnom trenutku samo odvlačenje pažnje od neveselih „izbora” koji još nisu dobili sudski epilog – ili od političkih razgovora o definitivnoj sudbini KiM, o čemu građani Srbije tek treba da budu pitani.

Vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista