Ukrajinski izgubljeni rat

Prošlog ponedeljka, 6. jula, istekao je rok koji je Moskva postavila Kijevu za mirno, ustavno regulisanje statusa Donbasa, provincije na jugoistoku Ukrajine, koja je još 2014, oslanjajući se na podršku Rusije, krenula separatističkim stazama. Zahtevi iz Kremlja su jasni: najmanje što se traži je veći stepen autonomije za spornu oblast. Odgovor Ukrajinaca takođe je nedvosmislen: Donbas je neodvojivi deo njihove zemlje i na njima je da samostalno odluče o njegovoj sudbini. U međuvremenu, vojne snage stoje ukopane s obe strane granice.

Ako se sve bude dešavalo onako kako je do sada najavljivano, lako je moguće da se zamrznuti sukob dve bivše sovjetske republike u nekom trenutku ponovo rasplamsa. Kakav bi bio konačni ishod jedne takve avanture nije teško pretpostaviti. Kakve bi mogle biti posledice po budućnost zaraćenih država, ko bi još sebi dao pravo da se uplete u ovaj sukob, teško je i pretpostaviti. A interesi su brojni...

Nakon što je ruski predsednik Vladimir Putin nedavnim referendumom sebi obezbedio mogućnost da na čelu najveće države na svetu ostane barem do 2036, pitanje budućnosti Donbasa dobija dodatno na aktuelnosti. Njegov ukrajinski kolega Volodimir Zelenski o doživotnom predsednikovanju može samo da sanja, a time su mu i aduti u budućim pregovorima smanjeni. Predsednička pozicija mu nije baš najstabilnija, sve pokrenute reforme su pale u vodu, a upravo na njegova pleća svalilo se breme rešavanja problema koji bi, ukoliko odigra neki neoprezan potez, lako mogao prerasti u novi veliki rat.

Podsetimo, nedavnim referendumom o popravkama Ustava Rusije dotaknuto je i pitanje tzv. federalnih teritorija. Tačnije, prava na njihovu zaštitu. Kako se navodi u pomenutom dokumentu, Ruska Federacija osigurava zaštitu svog suvereniteta i celovitosti, a bilo kakvi pokušaji usmereni na otuđenje dela teritorije, kao i pozivi na takva dejstva biće sankcionisani.

Izraz „federalne teritorije” podrazumeva 85 subjekata, među kojima je i Krim, koji je nakon povratka pod ruski suverenitet 2014. specijalnim zakonom unet i u najviši državni pravni dokument. Reč je o teritorijama s različitim statusima: krajevima, oblastima, autonomnim oblastima, okruzima i gradovima federalnog značaja, kao što su Moskva, Sankt Peterburg i Sevastopolj, takođe uključen u ovaj spisak zakonom koje se odnosi na Krim.

U ovom spisku Donbasa nema, što znači da su u Moskvi spremni da o njegovom budućem statusu tek pregovaraju. Da li je procena da bi eventualna aneksija još jednog dela Ukrajine podigla previše prašine, ili je sve ostavljeno za neka druga vremena uz mogućnost dodatnog cenkanja, pokazaće događaji. Nažalost, sve što je do sada na tom planu urađeno ne uliva previše nade ni Ukrajincima ni žiteljima pobunjene oblasti.

Ma koliko bio spreman na konstruktivne mirovne pregovore, Zelenski je konstantno pod pritiskom agresivnije nastrojenog dela svojih saradnika, pa i pripadnika opozicije. Pozivi na vojno rešavanje nesporazuma sa Rusijom sve su učestaliji. U tom smislu nedavno se izjasnio i admiral Aleksej Neižpapa, glavnokomandujući vojnopomorskih snaga Ukrajine.

Malo ko od onih koji zastupaju tvrdu liniju razmišlja o tome da njihovo delovanje Ukrajinu samo dodatno udaljava od Evrope. Naime, jasno je da bi u slučaju bilo kakvog oružanog sukoba onaj deo Evropljana koji bi, eventualno, i mogao nešto konkretno da učini za Ukrajince, ostao po strani. Od te prelomne 2014. interesi velikih umnogome su se promenili. Povezanost s Rusijom, kako na ekonomskom, tako i na političkom planu, više niko nije spreman tek tako da narušava. Posebno ako se ima na umu da separatistički pokreti, manji ili veći, vođeni različitim ideologijama, tinjaju i na drugim prostorima Starog kontinenta.

Jasno je i da gromoglasno najavljivani Minski format pregovora između Rusije i Ukrajine, uz učešće Nemačke i Francuske, nema perspektivu. Posebno nakon već pomenutih izmena ruskog Ustava i novog statusa Putina.

Zelenski je jasan: Nezavisnost i celovitost zemlje niko ne može da dovodi u pitanje i bilo kakva promena Ustava Ukrajine pod pritiscima izvana prosto je – neprihvatljiva. U Moskvi to vrlo dobro znaju, ali insistiraju na tvrdnji da povlačenje vojske iz Donbasa nije nešto o čemu treba da odlučuju u Kremlju, već je obaveza Kijeva da stvori uslove (bezbednost građana, funkcionisanje institucija) koji bi to povlačenje omogućili.