Nema medenog meseca SAD i Rusije

Saveti Bajdenu: Od okončanja hladnog rata razumevanje između SAD i Rusije nikada nije bilo na nižim granama. U odnosima Vašingtona i Moskve teško je pronaći neko pitanje oko kojeg se dve države solidno razumeju. Na drugoj strani postoji dugačak spisak problema oko kojih se SAD i Rusija ne slažu, međusobno optužuju i žestoko svađaju. Bliski istok, Libija, Ukrajina, Severna Koreja, Venecuela, Iran, Kina, Balkan, nafta i gas, kontrola naoružanja neke su od najvažnijih tema gde su dve države ozbiljno ukrstile koplja. Jednu od najslikovitijih definicija odnosa Vašingtona i  Moskve dao je Dmitrij Peskov, portparol Kremlja, u intervjuu jednoj moskovskoj radio stanici. „Oni (odnosi Rusije i SAD) nikada nisu bili previše bliski i nema razloga za medeni mesec. Da biste otišli na medeni mesec, prvo morate da se venčate, a niko se neće venčati”, duhovito je objasnio Peskov.

Portparol Kremlja je naglasio da su vođe obe države pre 2000. godine bile vođene iluzijama da, pošto Sovjetski Savez ne postoji, više neće biti ni konfrontacije. „Oni su pogrešili i shvatili svoje greške”, naglasio je Peskov i dodao da je predsednik Putin to dobro razumeo.

U takvoj situaciji ozbiljno se analizira svaki događaj koji bi mogao da ozbiljno utiče na budućnost američko-ruskih odnosa, a tu su, na prvom mestu, predstojeći predsednički izbori u SAD. U analizama se uglavnom zaključuje da u slučaju pobede sadašnjeg predsednika Donalda Trampa ne bi trebalo očekivati neke spektakularne promene u američkoj spoljnoj politici, pa i odnosima s Rusijom.

Kada je reč o drugom kandidatu za predsednika SAD Džou Bajdenu, situacija je već sasvim drugačija. Mnogo je nepoznanica šta bi kao novi predsednik SAD bivši američki čovek broj dva mogao da uradi na međunarodnom planu. Prilično neočekivano, jedan od saveta Bajdenu kako bi trebalo da se Amerika ponaša prema Rusiji stigao je od već gotovo zaboravljene Viktorije Nuland. Žena koja je zauzimala visoka mesta u administracijama bivših američkih predsednika ostala je upamćena po nediplomatskom ponašanju i grubom rečniku kojim je znala da okrpi i savezničku Evropu. E pa gospođa Nuland u tekstu koji je objavio ugledni „Forin afers” zaključuje da je „Rusija država koja reaguje samo na kazne i izolaciju”. U skladu s takvim zaključkom, Nulandova preporučuje Bajdenu, kako su protumačili mediji, da se vrati strategiji koja je Americi donela pobedu u hladnom ratu, da opet odlučno preuzme vođstvo u kreiranju svetske politike i udari na Moskvu na svakom koraku – od napuštanja svih ugovora o razoružanju, preko gušenja njene ekonomije napadima na izvoz ruske nafte i gasa do direktne pomoći svim protivnicima sadašnjeg režima u Kremlju.

„Sjedinjene Države ne smeju dozvoliti da Putin bude glavni uzor demokratije i njenih vrednosti mladim Rusima”, zaključuje Viktorija Nuland. U sličnom tonu piše i „Volstrit žurnal”. „Da li postoji nešto posebno što bi gospodin Bajden trebalo da uradi kako bi sprečio Putina da napada Amerikance ili da zaštiti američke interese”, pita se redakcija ovog medija. I umesto odgovora naglašava svoju želju da bi u odnosu prema Rusiji Bajden trebalo da bude „bolji” od Trampa, znači još gori i još tvrđi. Baš u stilu gospođe Nuland.

Novi sukobi, stari motivi: Na Kavkazu se opet puca. Stari neprijatelji, Jermenija i Azerbejdžan, ponovo su se latili oružja. Ovoga puta sukob nije izbio zbog Nagorno Karabaha, već se zapucalo u okolini azerbejdžanskog grada Tovuz. Šta se zaista dogodilo, ko je prvi potegao oružje i koliko je žrtava, pitanja su na koje je teško dobiti precizan odgovor. Obe strane imaju svoju verziju incidenta, međusobno se optužuju i jedino je sigurno da se pucalo žestoko, da je korišćena i artiljerija i da ima mrtvih. Neutralni posmatrači procenjuju da se okršaj dogodio slučajno, da su azerbejdžanske trupe greškom ušle na teritoriju Jermenije posle čega je usledila njena vojna akcija.

Jermenija i Azerbejdžan su u permanentnom sukobu zbog nerešenih teritorijalnih pitanja. Na prvom mestu to je problem Nagorno Karabaha, teritorije s većinskim jermenskim stanovništvom koja je u vreme raspada Sovjetskog Saveza pripadala Azerbejdžanu. Od 1988. godine u spornom području dešavali su se mnogobrojni sukobi, što je, na kraju, dovelo do otcepljenja Nagorno Karabaha od Azerbejdžana u septembru 1991. Usledio je dvogodišnji rat Jermenije i Azerbejdžana, okončan, uz rusko posredovanje, primirjem 1994. godine. Prema nezvaničnim procenama, tokom ratovanja je raseljeno više od milion ljudi.

Od tada su dve države stalno na ivici sukoba, sporadično se događaju incidenti na granici koji uvek zaprete da se pretvore u novi rat. Najžešći okršaj zabeležen je 2016. godine kada su azerbejdžanske trupe ušle u Nagorno Karabah, ali su se, posle nekoliko dana borbi, povukle s teritorije samoproglašene države.