Rusija u ulozi korektora

Rusija se sve odlučnije priklanja novoj ulozi u globalnoj politici. Klub najmoćnijih svetskih sila, kojem i ona pripada, dobio je u proteklim godinama nove članove, neki ka tome tek teže, a neki stari su se u međuvremenu povukli. Doba podele uticaja oružjem su minula, preostali su samo lokalni ratovi koji više spadaju u „nadležnost” trgovaca oružjem nego vojnih komandanata.

U novonastalim okolnostima uloga korektora za Moskvu je, po svemu sudeći, najprihvatljivije rešenje. Bilo da je namenjena dešavanjima na terenima Bliskog ili Dalekog istoka, zaleđenim kapama naše planete ili u samom srcu Evrope. S jasno definisanim sopstvenim interesima, Rusija i u teškim prilikama izazvanim pandemijom korone ide utabanim stazama.

Ne čudi stoga sve jasnije priklanjanje vodećih evropskih zemalja istočnom susedu. Svi razlozi za eventualne međusobne nesuglasice praktično su obesmišljeni onog trenutka kada se 1945. nad kupolom tadašnjeg Rajhstaga u Berlinu zavijorila sovjetska zastava. Sve posle toga bilo je lečenje rana, ali ne i podgrevanje osvetničkog animoziteta pokopanog zajedno s milionima izginulih u svetskom ratu.

Evropljani su svesni toga da nemaju snage da sami kontrolišu odnose između SAD, Rusije i Kine. Nekom jatu moraju da se priklone, a Moskva im je, objektivno, u tom trouglu najbliža. Uostalom, istočni sused im je i istorijski i kulturno gledano – najprihvatljiviji.

Ishitrenim „odlaskom” Velike Britanije iz evropske porodice Nemačka i Francuska su se, na neki način, zatekle nezaštićene. SAD su doživele fijasko: rasni nemiri, ogroman broj obolelih od kovida 19 (posebno među siromašnim slojevima stanovništva i pripadnicima oružanih snaga), požar na vojnom brodu kod San Dijega koji danima nije mogao biti ugašen, pa i to što su Amerikanci zbog izgradnje ruskog gasovoda „Severni tok 2” morali da pribegnu raznim sankcijama (ne baš uspešno), najbolje ukazuju na to da su u Vašingtonu mnogi konci – popucali. Slični maleri događali su se i događaju se i drugima, ali ne iznose se na sva zvona. To je pitanje ugleda.

Nedavno je Pentagon odlučio da iz Nemačke povuče 9.500 svojih vojnika, uz objašnjenje da Berlin ne pristaje da u fond NATO-a godišnje uplaćuje dva odsto svog BDP-a. Odlukom Brisela samo je potvrđena nedavna tvrdnja francuskog predsednika Emanuela Makrona da alijansa više nije spremna da „bespogovorno” priskoči u pomoć bilo kojoj svojoj članici. Obaveza Amerike u takvim situacijama ne samo da je dovedena u pitanje već, praktično, više i ne postoji.

U igru uskače – Kina. Moskvi odgovara to da deo svog tereta u odnosima sa Vašingtonom prebaci Pekingu na leđa. Da se ne upliće u sukobe koji nisu njeni. Naprotiv, da u njihovom razrešenju pronađe korist za sebe. Vreme velikih ratova minulo je onog trenutka kada su se svi njihovi potencijalni učesnici opremili dovoljnim zalihama nuklearnog naoružanja i raketama sposobnim da pogode bilo koju tačku na kugli zemaljskoj. Za sve njih mir je postao jedini izlaz. A za mir je potrebna – mudrost.

Oslanjanje Moskve na Peking nije nelogičan potez. Azijski džin je, poput nekadašnje carske Rusije, vekovima bio zatvoren za spoljni svet. Živelo se po drugim pravilima, koja su u nemaloj meri podsećala na vojno ustrojstvo. Ali, hiljadugodišnja imperija se posle mnogobrojnih prevrata, unutrašnjih sukoba, ratova, prolaska kroz epohu komunizma Mao Cedunga, uzdigla do države koja je ovladala svim tehnološkim i socijalnim resursima za koje su mnogi smatrali da oličavaju samo svet liberalnog kapitalizma.

Današnja Rusija ima specifičnu poziciju u svetu. Dovoljno je jaka da veštim lavitiranjem između te nove Kine, SAD i Evrope može da igra ulogu korektora. U trenutku kada monopolarnost ubrzano prekrivaju senke prošlosti i kada se traži novi, pragmatičniji način razmišljanja, stabilnost postaje glavna vrlina. A svet je na evroazijskog džina uvek gledao kao na nepromenjivu tvorevinu. Još od carskih vremena, i kroz najteže ratne trenutke, pa i revolucionarne prevrate.

Uz to, saradnja Moskve i Pekinga već duže vreme je ustaljena stvar. Na istočnim granicama Rusije godinama funkcioniše sporazum po kojem kineska strana može na najbližim delovima ruske teritorije da naseljava svoje građane koji se ovde bave poljoprivredom ili industrijskom delatnošću. Omogućeno im je čak da formiraju naselja i podižu čitave gradove.

Evropa ima o čemu da razmišlja…