Praviti nekog ludim

Kada su ljudi telesno zdravi, oni imaju poverenja da će njihovo telo dobro funkcionisati. Isto tako, kada su mentalno zdravi, imaju poverenja u svoje mentalne procese kao što su opažanje, pamćenje, rasuđivanje i zaključivanje. Ovo poverenje u dobro funkcionisanje mentalnih procesa je važno da se bude samopouzdan i da se misli svojom glavom.

Kada ljudi počnu da sumnjaju u neki od svojih mentalnih procesa, tada gube mentalno samopouzdanje i ulaze u jedno beskonačno samopreispitivanje: Da li ja ovo zaista vidim ili mi se pričinjava? Da li se to zaista desilo ili sam sanjao?, i slično. Zbog toga su smeteni, dekoncentrisani i zbunjeni. Njihov celokupni sistem doživljavanja sebe, drugih i sveta njima samima postaje nestabilan i upitan.

Mentalno samopouzdanje

Kada izgube mentalno samopouzdanje, tada teže da svoje doživljavanje stvarnosti upoređuju s tuđim doživljavanjem, i ako postoji razlika u doživljavanju, skloni su da kao tačna i istinita prihvate tuđa viđenja i stavove. U takvom stanju postaju nesamostalni, pa tako i pogodni da budu žrtva nekoga ko je dominantan i želi da ih iskoristi.

Opisani proces je suprotan procesu kod početne demencije gde je oštećeno prisećanje nedavnih događaja, tako da starije osobe zaboravljaju da su premestile neki predmet u svom stanu. Umesto da posumnjaju u svoju sposobnost memorisanja, one zadržavaju mentalno samopouzdanje i počinju da optužuju druge da im pomeraju predmete po kući. Nekada su toliko sigurne da je neko došao u stan kada je bio prazan i da je pomerio neki predmet, da zovu policiju.

Kada jedna osoba (ili grupa) želi da druga osoba (ili grupa) prihvati njenu definiciju istine i stvarnosti, i da joj se podredi, ona može koristiti strategiju „pravljenja ludim” ili zaluđivanja. Ova strategija je zapravo psihološka manipulacija kojom se druga osoba prvo navodi da posumnja u svoje mentalne sposobnosti, a time i u mentalno zdravlje, a zatim da prihvati definiciju istine i stvarnosti koju joj nameće prva osoba. U pitanju je ostvarenje pozicije moći kroz „ispiranje mozga” druge osobe, da bi se u tako „ispran mozak” usadile nove „istine” i nova uverenja.

Zaluđivanje se može pojaviti u raznim odnosima, njega mogu činiti „harizmatične” vođe raznih sekti, politički diktatori, kolege na poslu, roditelji deci, ali je najbolje proučeno u partnerskim odnosima. U ovim odnosima se pojavljuju dve uloge: psihičkog zlostavljača i njegove žrtve. Zlostavljač je dominantna osoba opterećena potrebom da uvek bude u pravu, da bude moćna, da kontroliše, traži apsolutnu pokornost. Često su to osobe koje imaju psihopatske ili narcisoidne crte ličnosti.

Sam proces zaluđivanja se odvija neprimetno i dugotrajno. Zlostavljač obrađuje žrtvu po principu „kuvanja žabe”, što znači da su njegove poruke i postupci suptilni i minimalni, praćeni kontradiktornim porukama, uvek predstavljeni kao „dobronamerni” ili su izrečeni u „šali” koju žrtva nije dobro shvatila.

Žrtve zaluđivanja

Osoba koja žrtvu pravi ludom napada na njena čula i sposobnost sećanja: da nešto nije dobro videla, da nešto nije čula, da ono što je videla nije dobro protumačila, da se nešto nikada nije dogodilo, da se dogodilo ono što se nije dogodilo i slično. Zlostavljač agresivno nameće svoje tumačenje događaja, a ako se žrtva s njima ne slaže, on to neslaganje uzima kao dokaz da s njom nešto nije u redu. On žrtvu često etiketira kao „smotanu”, „zbunjenu”, „ludu”, „nerazumnu” „glupu”, „psihijatrijski slučaj” i slično.

Da bi zlostavljač uspeo u svojoj nameri, on se trudi da žrtvu izoluje od uticaja drugih, njoj bliskih ljudi: njene porodice, prijatelja, kolega s posla. To radi tako što smanjuje ili zabranjuje kontakte s tim ljudima ili ih definiše kao zavidne, zlonamerne, neprijateljski nastrojene, to jest kao ljude kojima se ne može verovati. S druge strane, on drugima priča kako je osoba emotivno nestabilna, luda, suicidna i slično.

Čim počnu da sumnjaju u svoje mentalne sposobnosti, odrasli ljudi bi trebalo da pomisle da su žrtve zaluđivanja. Deca su u posebnoj situaciji. Za njihov pravilan razvoj je važno da veruju sebi i da misle svojom glavom. Štetno je obezvređivati njihovu sposobnost mišljenja etiketama kao što su „glupane”, „tupane”, itd. Kada ih drugi etiketiraju kao „histerične”, „depresivne”, „lude”, „autistične” itd., oni ih zapravo zaluđuju i negiraju njihovo pravo na mentalno zdravlje.