Nedovršeni roman Vladana Desnice

U svetu, u kojem su smrt i rak postali sinonimi, pronađen je lek za rak, odnosno za smrt, tako da su ljudi umesto bogatih i siromašnih, pametnih i glupih, bolesnih i zdravih, deljeni na smrtne i besmrtne.

Ovo nije okosnica neke nove, popularne, distopijske knjige, to je početak nedovršenog romana Vladana Desnice „Pronalazak Athanatika”, (izdanje novosadskog „Prometeja”), koji je vidovito predvideo situacije sa kojima se svet danas susreće, ali je ujedno izložio i svoja shvatanja o umetnosti i umetničkoj istini, o romanesknom žanru, jeziku, pa i završetku – upravo o onom delu koji ovde nedostaje. Zatim, o problemima politika i društava koje je poznavao, a koje su refreni i današnjeg liberalnog kapitalizma. O tome ko čini društvenu „masu”, gomilu...

Mirisu smrti i nestajanja, kojim odišu i najpoznatiji Desničini romani „Proljeća Ivana Galeba”, i „Zimsko ljetovanje”, pisac ovde pristupa satirički, kao i ideji ustrojstva čovečanstva, koje ne zna da izađe na kraj sa svojom besmrtnošću.

„Znao sam jednoga koji je dvadeset godina plaćao mise da bi umro od tuberkuloze.

– Pa kako je svršio?

– Umro je. Od raka razumije se.

Dobra anegdota. Korisno upotrebljiva, kako za antireligioznu propagandu, tako i za propagandu protiv raka”, pričaju Desničini junaci polako čitaoca uvlačeći u svoju „zaraznu” diskusiju, priču o priči romana.

Desnica se poigrava odnosom prema jeziku junaka stvaraoca, pisca, koji zbog mogućih kritika žanra fantastike hoće svoju distopijsku knjigu da nazove realističkom, držeći se strogo racionalnih elemenata. On svoj izmišljeni lek athanatik ne naziva „eliksirom”, već „tonikumom” ili „faktorom iks”, zamišlja ga kao razvijenu liniju medikamenata, kao „grupu athanatika”, a metafizički prizvuk „besmrtnosti”, kao rezultata lečenja, pretače u „beskonačno trajanje” ili „večitu regeneraciju”. Evo citata koji govori u prilog prevlasti nauke i sekularnosti u odnosu na duhovnost, što takođe karakteriše moderno doba:

„Stvar je u tome što je moderna fizika preuzela beskrajnost, vječnost, besmrtnost iz ruku religija i mitologija u svoje ruke, onako kao što je već ranije medicina preuzela čovjeka i njegovo tijelo iz domena vradžbina, u svoju brigu. A onu raniju ’vječnost’ i ’beskrajnost’ možemo zasad ostaviti pjesnicima (...)”.

Prirodno je da ne mogu svi imati pravo na lek za večno trajanje, i tu dolazi do raslojavanja u distopijskom svetu Desničinog pisca. Lek će dobiti privilegovani, na primer – šef države, koji je u nekim neevropskim državama još „sin Sunca”. U onim razvijenim, gde je poglavar „etatizovan”, on poseduje „socijalnu dužnost življenja”. Za šefom države slede svi ministri, ugledni nosioci važnih odlikovanja, rektori i prorektori, predsednici akademija i instituta...

Desničin pisac ima posebno viđenje „mase”, onih neprivilegovanih, uskraćenih za mnoga dobra, pa i za lek. Za njega „masa” nisu oni koji pate, „kao što misle laici”, već „oni kojih ima najviše”, što je jedan pogodan sofizam za poigravanje.

Sarkastičan stav Desničin junak zauzima i prema raznim modernim „slobodama” u „zemljama gde je sve stvar novca”. U njemu sve te slobode „zbora i dogovora” pobuđuju opravdano podozrenje... U ovom nedovršenom romanu doći će neminovno do prevrata i revolucija u demokratskim i autoritarnim državama podjednako, ali će se na kraju parole odnositi na to da ljudi traže nazad svoju smrtnost, svoj rak i svoje pravo da umru. Što je neko davno rekao, stari neprijatelji smrti tražiće da sa njom sklope večni mir...

Šverc leka za besmrtnost, kao posledica nejednake raspodele, još je jedan od realističkih elemenata ove pripovesti koja ironično potiskuje svoju antiutopijsku prirodu, ali zato izlaže neke od najlepših shvatanja o prirodi umetnosti, pa i zabranjene umetnosti, koja takvom postaje samim tim što se bavi sobom i sopstvenom logikom stvaranja. To je Desnica kakvog znamo iz „Proljeća Ivana Galeba”.

„Moj gospodine, umjetnost nije ništa drugo nego proces kojim, uprkos našim zvaničnim ’mišljenjima’ i ’uvjerenjima’, uprkos našim zvaničnim ’istinama’ sami sebe otkrivamo da zapravo mislimo i vjerujemo nešto sasvim drugo, iz dna nas iskopavamo neke dublje, u tkivo našeg psihofizičkog organizma zarivene i od nas samih neslućene istine. I to je, upamtite, ’jedini put’ i način kojim se te istine uopće mogu otkriti. Možete da ih nazovete našim istinama-parazitima, ako hoćete. Ali, to neće biti tačno: u stvari, uljezi su one druge ’istine’, one koje u nas ulaze putem naše svijesti i uz neminovnu carinsku i policijsku kontrolu naših svjesnih opredjeljenja i naših voljnih intervencija (...) Umjetnost je, dragi moj, jedan uzbudljiv pothvat duha, jedna pasionantna igra samootkrivanja, puna skrivačica i zaskočica (...).”

Umetnost je ta koja se uvek bori za istinu i slobodu, i to čini usput, brinući se samo o svojim vlastitim brigama, samim tim što je umetnost, a progone je baš zato što nije dekadentna i bezidejna, za šta je optužuju.

„Bijednici! A imaju pod rukom tako jednostavno sredstvo da je razoružaju, da je učine bezopasnom! Morali bi prosto reći: ’Laj ti štogod hoćeš, ja te se ne bojim!’ Jer zbilja, ukoliko umetnost uopće može da bude donekle opasna to biva samo onda ako joj pridamo više važnosti nego što stvarno zaslužuje”, polemiše Desničin junak.

Profesor dr. Aleksandar Jerkov, u pogovoru ovom izdanju, ukazuje upravo na Desničinu programsku kritiku utilitarnosti umetnosti iz 1952. godine, što je prema njegovom mišljenju dodatni poetički, književnoistorijski i polemički potencijal ovog satiričnog i distopijskog romana. Jerkov čak smatra da bi Desnica, da je dovršio ovaj roman, u istoriji književnosti zauzeo mesto pored Hakslija, Orvela i Zamjatina, a stavlja ga naporedo i sa Saramagom.

„Kakva bi samo to bila potvrda veličine Vladana Desnice da je Saramago 2005. godine, kada je objavio ’Smrt i njene hirove’, mogao da pročita Desničin makar i nedovršeni roman, da nešto kaže o njemu, ili da ga iskoristi u svojoj prozi. Kakav bi to okasneli trijumf Vladana Desnice i srpske književnosti mogao da bude, kao što bi bio, na primer, i da je Kami, kada je pisao ’Stranca’, čitao ’Dnevnik o Čarnojeviću’ Crnjanskog”, piše Jerkov.

Za tragediju u književnosti potreban je talenat, za tragediju u životu dovoljna je nesreća, smatrao je Desnica. U skladu sa tim njegov pisac smišlja loš kraj za svoj roman, jer „romani nikad ne izlaze dobro”. Hepi end, ili srećan kraj, jednostavno kod njega ne prolazi. „Prednost” današnjeg čitaoca je i u tome što on iz sopstvenog iskustva ima na pretek loših krajeva ove priče, tako da svako može da dopiše sopstveni završetak.