Jedan je Crnjanski, a mnogo seoba

Izmeštanje ljudi i naroda po Zemljinoj kugli deo je istorije čovečanstva od samih početaka. Nekad dobrovoljno, a nekad prisilno, često zbog ekonomskih nevolja, a koji put iz političkih razloga, katkad bežeći od ratnih požara, a ponekad učestvujući u njima, pojedinci i grupe napuštali su zavičaj tražeći sreću i bezbedno mesto u novom geografskom, društvenom i kulturnom okruženju. Savremeni antropolozi govore da je istorija identiteta – sled seoba, slučajnosti i prilagođavanja. Jedan od njih, francuski naučnik Mišel Ažije, tvorac sintagme „novi kosmopolitizam”, čak tvrdi da nijedno ljudsko biće nikada nije bilo autohtono i da su granice uvek bile nestabilne.

Ova relativizacija odnosi se i na srpski narod, čije seobe odavno intenzivno teku u različitim pravcima, i u silovitim talasima zapljuskuju sve kontinente. Od Čarnojevića do naših dana, ali i pre Čarnojevića, Srbi na raznim meridijanima planete dele složeno osećanje dvostruke pripadnosti, unoseći u dijasporičnost sveta breme svojih antropoloških specifičnosti. To su ljudi s dvostrukim teretom na plećima, podvrgnuti ne baš prijatnom „obredu razdvajanja i spajanja”; oni su i tamo i ovde, a često ni tamo ni ovde.

Sanjajući zavičaj iz daljine, izbeglice se, kao i svaka manjina, svakodnevno suočavaju s nedostatkom moći u odnosu na različitu većinu. Jedna pesnikinja je to osećanje davno opisala ovim rečima: „Ovde je suviše ovde – tamo je suviše tamo”. Nešto mlađi pisac srpskog porekla Velimir Čolić, izbegao u Bretanju, u knjizi „Egzil za početnike” ovako opisuje emocije našeg sunarodnika izmeštenog iz zavičaja: „Kišni čovek, zatvoren u tišinu, prožet grčevima i promuklim kašljem nesanice”.

Razmere intelektualne teskobe izbeglica nije skrivao ni Danilo Kiš, koji se u Pariz preselio dobrovoljno, i nije ovo izmeštanje doživeo kao „izgnanstvo iz sintakse”: odselio se kao već poznati pisac, i u gradu svetlosti nastavio je (iako poliglota) da piše na srpskom, „jeziku na kome sanja”. Opisujući Pariz iz perspektive koju je više video kao nomadsku nego kao gastarbajtersku, u jednom razgovoru rekao mi je da, kad se probudi, i kad čuje kako se našijenci ispod prozora dozivaju i psuju na srpskom, odjednom ne zna gde je – na Voždovcu ili u desetom arondismanu...

Naši razgovori o sociokulturnoj, društvenoj i ekonomskoj poziciji iseljenih iz Srbije, kao što se vidi, ne moraju da počnu s Crnjanskim, koji je prvi snažnije obradio emotivni svet izmeštenih, definišući Srbe kao „narod seoba”. Kako u metaforičnim „Seobama”, tako i u „Romanu o Londonu”, čiji je glavni junak takođe emigrant. Etno-istorijski prostor Srba i nadalje se širi brzinom koju su pospešili ratovi, sankcije, epidemije i globalizacija. Beogradski aforističar Mitar Đerić izrazio je nove nevolje ovom efektnom slikom: „Jedan je Crnjanski, a mnogo seoba”.

Istorija je štedro razbacala delove srpskog naroda najpre po Balkanu i Podunavlju, a potom po celoj planeti, tako da danas nema geografske tačke na kojoj se na srpskom ne doziva lepša budućnost i ne sanja ona zvezda u beskrajnom plavom krugu.

Više od trećine našeg naroda danas živi izvan matice (između 3,5 i četiri miliona ljudi). Iako u početku ekonomski ranjivi, neki od tih ljudi danas su poslovno veoma moćni i raspolažu imovinom kojom mogu da se ubrzaju preporodni procesi u srpskoj privredi. Prema podacima Narodne banke Srbije (za 2018), dijaspora samo legalnim tokovima godišnje unese u maticu oko 3,4 milijarde evra. Drugim kanalima pristiže bar još toliko. A to je tek deo sredstava koja bi mogla biti iskorišćena, a leže u bankama. Nedavno je Stevan Bart, vojvođanski Nemac rođen 1937. u Futogu, a sada uspešni elektroinženjer u Nemačkoj, napisao da Srbi u Nemačkoj – inače drugi po brojnosti među strancima u ovoj zemlji – raspolažu imovinom od najmanje 50 milijardi evra. Prema navodima ovog jugošvabe, koji piše na srpskom i nemačkom jeziku, 90 odsto svojih prihoda ostvarenih u Nemačkoj, Srbi i troše u toj zemlji.

Srpska matica prevazišla je nekadašnju naviku da ljude u rasejanju naziva imenima s neprikrivenom ideološkom konotacijom. Termini poput izbeglištva, emigracije i iseljeništva zamenjeni su neutralnom pozajmljenicom iz grčkog – dijaspora (doslovno: deo naroda raštrkan po svetu). Ali, deo predrasuda kao da je i dalje na snazi. Na primer, matica ne čini dovoljno da sredstva koja doznačuje dijaspora preusmeri iz potrošnje u investicije. Još manje se trudi da iznađe mehanizme direktnog i povlašćenog ulaganja dijaspore u kapitalne projekte u Srbiji. Zar naši sunarodnici iz sveta ne zaslužuju isti, ako ne i bolji tretman u odnosu na strane ulagače i kreditore? Država još nije vratila dug Fondu „Dijaspora za maticu” koji je svojevremeno uzaptila dosovska vlast... Zgrada u Vasinoj ulici u Beogradu, adaptirana za kontakte sa dijasporom, u međuvremenu je usmerena na druge namene, a nekadašnje Ministarstvo za dijasporu spušteno je na nivo Kancelarije, a potom Uprave, koja duže od tri godine nema direktora. Vapaj za boljom komunikacijom s maticom jedan naš čovek iz belog sveta ovako je iskazao na nedavnom sastanku u Beogradu: „Ako vas sedam miliona ima u Vladi Srbije 16 ministara, zar nas četiri miliona raseljenih ne može da ima jednog?”

Matica se predugo koleba oko boljeg tretmana ljudi iz dijaspore i njihovih ulaganja, iako je sasvim belodano da su u odnosu na sve druge, pa i na vidove bankarskog ucenjivačkog kreditiranja, jedino prilozi iz rasejanja redovni, bezinteresni i bez uslovljavanja.

Dijaspora stalno treba da oseća, kao neku vrstu unutrašnjeg glasa, taj poziv da se vrati u maticu i da s mukom stečeni novac uloži tamo gde su joj koreni.

Profesor Fakulteta za kulturu i medije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista