Teret zvani Lukašenko

Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko ponovo je u centru pažnje. Da li je tu dospeo sticajem nekontrolisanih okolnosti ili je sam tako hteo – to može da se tumači na razne načine. Kako god bilo, haos u kojem se nalazi država koju vodi preti da poremeti sve planove njegove i neposrednih mu komšija. Reč je o nemirima koji su zahvatili bivšu sovjetsku republiku nakon objavljivanja rezultata predsedničkih izbora.

Mada je beloruski lider sve pažljivo pripremio: od broja izašlih birača, procenta osvojenih glasova, eliminisanja opozicije... događaji su mu pomrsili računicu onog časa kada je stavljen katanac na biračka mesta. Nezadovoljan narod izašao je na ulice, za njim i policija, počeli su međusobni okršaji sa mnogo razbijenih glava.

Ali, pragmatični političari, u zemlji i van nje, te razbijene glave broje svako na svoj način i pitaju se: da li one zaista ukazuju na skori Lukašenkov kraj, ili su samo izraz nemoći društva, koje ni posle 26 godina autokratije nije uspelo da izrodi konkretnu i valjanu opoziciju. Tačnije: šta kada predsednik (milom ili silom) konačno odstupi sa vlasti? Ko će popuniti prazninu?

U tom zamešateljstvu ostaje jedna konstanta: signal za promenu očekuje se iz – Moskve. Možda i s pravom, jer mnogi su u Rusiji već sada skloni mišljenju da Lukašenko i za njih predstavlja neželjeni teret. Posebno u odnosima sa zapadnom Evropom. Kao da je stvorena atmosfera u kojoj se upravo od vladara u Kremlju očekuje da „utera” neposlušnog beloruskog kolegu (ili njegovog naslednika) u tokove evropske politike.

Tim povodom nije loše ukazati na nedavnu dopunu Ustava Ruske Federacije, kojom je Vladimiru Putinu otvorena mogućnost da tu državu vodi sve do 2036. Toliko pominjana potreba za stvaranjem rusko-beloruske unije kojom bi opstanak „hazjajina” u Kremlju bio moguć i po isteku sadašnjeg (poslednjeg) mandata (2024), usvojenim amandmanima je, praktično, gurnuta ad akta. Putin je vešt igrač i spreman je da Lukašenku pruži ruku pomoći, ali to ima svoju cenu. Za „domaćina iz Minska” možda i previsoku.

Možda bi ova ekvilibristika smirila nervozu na Zapadu i doprinela većoj srdačnosti i predvidljivijim odnosima sa Rusijom, ali to ne znači da će Evropljani, posle svega, na Lukašenka gledati sa manje zaziranja. Naprotiv. Slično rezonuju i u Moskvi, odakle sve češće stižu optužbe da Belorusija za svoj postsovjetski mir i spokoj ne treba toliko da zahvali Aleksandru Grigorjeviču, koliko činjenici da su ekonomski odnosi između dve zemlje takvi da manji sused, praktično, živi i preživljava preko leđa većeg.

Pitanje je i zašto bi Putin, kao eventualni egzekutor, navlačio sebi bedu na vrat? Posebno sada kada je nekako uspeo da „ispegla” priču o ustavnim promenama i utiša kritike na račun ruskih poslova u Ukrajini. Pre će biti da je samom Lukašenku potrebno da, pod izgovorom spoljne ugroženosti zemlje, glumi „malog Putina” i učvrsti veru sunarodnika u sebe kao nezamenjivog vođu.

Beloruski predsednik i nema kome da se obrati za pomoć. Okretanje ka Zapadu, ili još gore, direktno ka SAD, ne bi mu donelo sreću niti ojačalo poziciju u narodu. Takođe, njegovi zemljaci, koji su desetinama godina živeli u zajedničkoj domovini s Rusima, menjanje strateškog partnera i pokoravanje nekom novom ne bi prihvatili bez gunđanja, pa i drastičnijeg izliva negodovanja.

Ukoliko bi se nešto takvo i desilo, Rusija bi znala da je nastupio trenutak kada može da pokrene akciju sličnu onoj u Ukrajini 2014, ali sa dozom suptilnosti prihvatljivom za Zapad. To ne znači da su žitelji Rusije voljni da pohrle u neki novi rat. Oni, za sada, čekaju da beloruski predsednik sam pokaže da više nije spreman i voljan da vodi svoj narod.

U međuvremenu, propaganda radi svoj deo posla. Ubeđivanje sa obe strane granice sve više se zahuktava, zdušno potpomognuto od strane Evropljana (posebno neposrednih komšija), među kojima svako ima neki svoj interes. Te interese, i sve slične, moraće da zadovolji Lukašenko ako misli da ga na istoku i na zapadu kontinenta više ne tretiraju kao – neželjeni teret.