Bravo ljudi, smanjili smo krivu

Virusi su glupi – nemaju inteligenciju. Njihov cilj je da se umnožavaju. Da bi to postigli trebaju im ćelije nekog domaćina, a za novi virus korone su to ljudske ćelije. Kada se ljudi zaraze, u njihovim ćelijama virusi se umnožavaju izazivajući lakši ili teži oblik bolesti. Da li će se neko zaraziti ovim virusom, u velikoj meri, ali ne i isključivo, zavisi od ponašanja te osobe. Postoje ponašanja koja povećavaju rizik zaražavanja, i ona ponašanja koja smanjuju takav rizik. Dakle, zaražavanje je u tesnoj vezi s ljudskim ponašanjem.

Kad neko oboli od neke nezarazne bolesti to je njegova lična stvar, ali kada oboli od neke zarazne bolesti, tada postaje mogući prenosilac infekcije i može zaraziti i druge ljude. Tada njegova bolest više nije njegova stvar, nego je i stvar drugih ljudi. Kada se veći broj ljudi zarazi nastaje epidemija i tada na scenu stupaju lekari-epidemiolozi kao stručnjaci čiji je cilj da obuzdaju i eliminišu epidemiju.

Uloga epidemiologa

Da bi to postigli oni bi trebalo da preko medija nagovaraju ljude da se ponašaju na one načine koji smanjuju rizik od zaražavanja sebe i drugih, i da ih odgovaraju od onih ponašanja koja povećavaju rizik. Oni bi trebalo da budu stručnjaci za ljudsko ponašanje. Iako je epidemiologija pola medicina, a pola socijalna psihologija, izgleda da se naši epidemiolozi bolje snalaze u ulozi lekara.

Kada je u pitanju psihološki aspekt epidemiologije izgleda da je ona zarobljena u svoj tradicionalni okvir gledanja na ljude kao na zaražene i nezaražene organizme. Dok se u drugim oblastima medicine promoviše „partnerski model”u kojem su lekar i pacijent shvataju kao odrasle osobe koje treba da u svojim društvenim ulogama jednakovredno sarađuju kako bi došlo do izlečenja, u epidemiologiji je dominantan „autoritarni model” To znači da je epidemiolog autoritet, kojeg građani treba da slušaju i poslušno izvršavaju naredbe i uputstva koje im on saopštava za njihovo i opšte dobro. Da bi to moglo da se ostvari do kraja, iza epidemiologa stoji država sa svojim represivnim aparatom: policijom i vojskom.

Autoritarni model odnosa lekara i građanina odgovara odnosu nadređenog roditelja, oca ili majke, i podređenog deteta. Ali ako „dete” neće da se podredi, neće sa bude poslušno, odbija da sarađuje i bude odgovorno, tada nastaje problem koji ovaj model ne može da reši.

Prilično oštre represivne mere na početku epidemije tada još nedovoljno poznatog virusa, sasvim sigurno su bile opravdane, prvenstveno da bi se izbegao slom zdravstvenog sistema. Ali kada su takve mere počele da daju rezultate, kada se broj novozaraženih značajno smanjio, tada kao da smo kolektivno odlučili da je opasnost prošla, tako da smo se opustili, i posle nekog perioda broj novozaraženih je krenuo da raste. I tako smo došli do zvaničnog dnevnog broja od preko 400 novozaraženih – većeg nego što je bilo u prvom „šiljku“ epidemije.

Broj novozaraženih je prvenstveno informacija o tome kako se ponašamo, da li se pridržavamo distance, nošenja maske, učestalog pranja ruku. Kada je broj novozaraženih počeo da opada, to je značilo da su ljudi počeli ozbiljnije da se pridržavaju mera čuvajući sebe i druge. Drugim rečima, mi smo ti koji smo svojim ponašanjem smanjili broj novozaraženih. Bravo mi!

Dok je u prvom „šiljku” država preuzela odgovornost i čuvala nas od virusa korone i od nas samih, u periodu nakon toga građani su uglavnom bili prepušteni sebi, puni želje da ponovo slobodno zažive i povrate svoje uobičajene živote. Izgleda da smo morali da budemo ponavljači i da tek u drugom „šiljku” preuzmemo odgovornost za sopstveno zdravlje i zdravlje ljudi oko nas.

I odgovorni i opušteni

U javnom govoru, ali i u izjavama epidemiologa ima mnogo bezličnih odrednica, od toga kako se „korona vratila”, pa do „situacije”, „krive”, „novog pika” (zašto ne „šiljka” ili „špica” jer obični ljudi ne znaju šta znači pik), „drugog talasa” i slično.

Sve one poručuju da je epidemija virusa korona neka vrsta događaja ili prirodne pojave nad kojom nemamo uticaja. Nije se korona vratila, nego se nismo čuvali. Situacija, kriva, šiljak i talas smo mi, sve je to ogledalo našeg ponašanja. Od našeg ponašanja zavisi koliko ćemo se zaražavati, a smanjenje broja novozaraženih pokazuje da su se opametili i oni među nama koji se nisu dovoljno čuvali. Ne moramo biti u grčevitom strahu da bismo se čuvali. Moguće je biti i odgovoran i opušten u isto vreme. Čuvajmo se opušteno.