Trinaest veličanstvenih zaduženi za gradske fontane

Postoji legenda da od novčića koji Rimljani i njihovi gosti ubacuju u Fontanu di Trevi mogu da se održavaju i ona, i nekoliko njenih posestrima u Večnom gradu, a spominje se suma od oko tri hiljade evra dnevno! Sasvim dovoljan razlog da se pažljivije pogleda i u dno beogradskih fontana.

Salva smeha bila je odgovor Dejana Todorovića i Marka Stefanovića, radnika „Beogradskog vodovoda i kanalizacije” koji se svakodnevno, i leti i zimi, staraju o četrdesetak prestoničkih fontana, kad su doznali za taj mit. A zatečeni su usred fontane koju sa sizifovskom upornišću već 160 godina nazivamo – Terazijska česma.

– Da je reč o fontani a ne česmi, uverio se svako ko je ikada pokušao da se s nje napije vode – objasnio je Marko, pa zaronio u do tada nevidljivi otvor šahta ne prestajući da se smeje.

Nastavio je odozdo sa veselim pričama iz njihove svakodnevice, ali je iznenadio radoznalce otkrićem da se ispod te stare fontane nalazi novo i prostrano postrojenje sa zamršenom mrežom cevi, uz bezbroj manometara i ventila. Za snalaženje s njima potrebni su i majstorstvo, i iskustvo!

Dejan je sve vreme prao bazen vodom pod pritiskom koji je stvarala mala motorna pumpa. Tako se saznaje da za čišćenje starih fontana koriste isključivo vodu, bez dodataka „hemije” koja bi mogla da ih ošteti. To duže traje, ali je bezbednije, a posao im je, kako je objasnio, da te ukrase grada ne samo održavaju i čiste, već i da ih sačuvaju za budućnost.

Dok je pričao, oni novčići su vitlali uokolo u oblačićima vodene prašine... Uhvatio je znatiželjne poglede.

– Jedan naš kolega je u šali rekao da bi Beograđani, ako zaista žele da nas nagrade za posao koji obavljamo, trebalo u fontane da ubacuju nešto krupnije nočanice – izjavio je tobož ozbiljno, a onda prasnuo u neobuzdani smeh, pa nastavio: – Taman posla. Imamo preča posla. Te novčiće ostavljamo „numizmatičarima”, malim apašima koji ne prezaju da zavrnu nogavice i da zagaze u fontane, ili smišljaju maštovita pomagala kako bi se domogli svog „plena”. A za one krupnije novčanice ne bi trebalo brinuti, jer i turisti i naš svet rado ih ubacuju u „fontane želja” ovdašnjih kafedžija.

Beograd ima 41 fontanu, a u resoru odeljenja gradskog vodovoda koje se bavi njihovim održavanjem je jedna manje – onu ispred Palate Srbija, negdašnjeg SIV-a, održavaju tamošnji „hauzmajstori”.

Trinaestorica ih je: šest vodovodžija, i isto toliko električara, sa poslovođom pride, a redovan posao im je da u sezoni, koja traje od 1. aprila do 15. novembra, svakoga dana dva puta obiđu svaku. Izvan sezone radi samo fontana „Slavija”, pa nemaju toliko posla i nadgledaju ih u jednoj smeni... osim ako ne otkriju neki kvar ili oštećenje, jer događaju se i takvi pehovi kad mraz okuje grad. Prisustvo električara u njihovom odeljenju objasnili su jednostavnom činjenicom da sve beogradske fontane imaju i rasvetu, neke spoljnu, a neke i unutrašnju.

Najviše pažnje posvećuju najstarijim fontanama, ali najviše posla imaju s onom u Miljakovačkoj šumi. I ujesen, kad opalo lišće iz fontana moraju da vade „meredovima” za ribolov, pa ih veseli Beograđani redovno podbadaju pitanjem – „Grize li, majstori?”

– Inače, naši sugrađani su izuzetno srdačni i dobronamerni – kaže Dejan ozbiljno. – Valjda tako iskazuju poštovanje za posao koji obavljamo. Hvala im...

Odbili su izvinjavajući se da u obližnjoj kafanici nazdrave s novim a dosadnim poznanicima jer ih čeka sledeća fontana. A uz to, kako rekoše, od kad rade u „Vodovodu” piju samo – „česmovaču“!