U sportu i fudbalu sve teče i sve se menja, samo igra naše fudbalske reprezentacije ostaje ista. Problemi se samo množe, igra nekih pojedinaca je još više zabrinjavajuća pa se s pravom postavlja pitanje: da li se ovom fudbalskom mrcvarenju nazire kraj? Da li je pred put u Oslo, opravdana bojazan ovdašnje fudbalske javnosti da meč sa Norveškom ne može da donese nikakav fudbalski boljitak, već novu fudbalsku glavobolju. Jer, posle utakmica sa Rusijom i Turskom, malo je reći da su navijači samo razočarani. Briga postaje još veća!
Možda je nekada trofejni stručnjak Partizana, a danas naš selektor, u ono vreme vladavine Mirka Marjanovića, i mogao da se pohvali mnogobrojnim titulama, trofejima koji i danas krase Partizanove vitrine. Za mnoge, koji ga dobro poznaju Ljubiša Tumbaković i nije loš čovek, daleko od toga, ali, je ovaj posao izgleda preveliki zalogaj za njega. I ne samo za njega već i one koji se spremaju da jednog dana uskoče u sektorsku fotelju. Definitivno, problemi oko nacionalnog tima su sve više zabrinjavajući, pa iskreno, ni Tumbaković nema taj ,,čarobni štapić,, a ni formulu. Jer, nije lako stvarati tim bez treninga, bez utakmica, a upravo to se dogodilo njemu u prethodnih devet meseci. U pravu je selektor kada posle utakmice kaže: ,, Dobro je što nismo primili gol, ali kada govorimo o igri, to je još nedovoljno za onu prepoznatljivu igru Srbije za kojom svi težimo,,.
Da je naš reprezentativni fudbal u opasnoj krizi, i nije neka novost. Mladi su nedavno u Letoniji protiv fudbalskih amatera pokazali da Srbija i nema baš lepu fudbalsku budućnost. Razloge za neuspeh u kvalifikacijama koje još uvek traju, treba tražiti u više pravaca. Baš kao i kod njihovih starijih kolega. Kod nas ne postoji kult reprezentacije, već kult pojedinaca, od kojih neki smatraju da im niko ništa ne može. Zašto se onda čudimo što su zbogom reprezentativnom dresu rekli Ivanović, Milivojević i Matić?
Kapiten Aleksandar Kolarov je svoju nemoć često tokom meča umeo da iskali na mladiće u odbrani, pre svih na Strahinju Pavlovića i Nikolu Milenkovića, želeći da na ovim divnim momcima ,,oštri,, svoj fudbalski autoritet. Izgleda da je njegovo vreme odavno prošlo i da samo zahvaljujući ranijim ,,zaslugama,, još uvek nosi dres Srbije. Uostalom, sve dok je Kolarov u reprezentaciji oko nje će biti nemiri, u to smo potpuno ubeđeni. Samo niko nema hrabrost da mu to kaže...
Ako je nešto dobro iz ovog poslednjeg duela u Ligi nacija, to je svakako činjenica da posle skoro dve godine nismo primili gol! Ali, nije dobro što selektor i dalje luta u stvaranju ekipe, koja je pred put u Oslo odavno morala biti formirana. Sada naciji ostaje dilema: ko će stati na gol protiv Norvežana, da li Dmitrović koji se već ustalio ili Rajković, koji nas preksinoć nije baš ubedio da je spreman za važan ispit.
U odbrani još mnogo toga ne štima. Jer, videlo se kada jedna ekipa igra visok presing, kao što su to radili turski fudbaleri, onda se naši igrači slabo snalaze. Drugim rečima, teško iznose loptu sa svoje polovine terena.
Što se tiče srednjeg reda, on i dalje ne funkcioniše po željenim principima. Teško će biti protiv snažnih Norvežana bez Milivojevića i Matića, a još teže sa Maksimovićem i Gudeljom, koji nisu opravdali očekivanja. Jednostavno, srednji red delovao je sporo, bezvoljno i bez prave ideje. A takve stvari se danas u savremenom fudbalu strogo kažnjavaju.
Naši severni susedi Mađari i Rumuni prave tim za narednih desetak godina i već su se opredelili u kom pravcu žele da idu. Većina evropskih reprezentacija je napravila blagu smenu generacije. Doduše i mi to činimo, ali izgleda u pogrešnom pravcu. Jednostavno, Srbija i dalje nema jasan koncept igre, a vremena do baraža je sve manje...
