Javni dug ne zabrinjava

Javni dug raste, ali to još ne zabrinjava rejting agencije koje prate našu ekonomiju. Agencija Fič, koja je pre nekoliko dana potvrdila raniji nivo rejtinga BB plus sa stabilnim izgledima za dalje povećanje, navodi da se očekuje privremeni blagi porast javnog duga u 2020. godini, dok se u narednim godinama očekuje da se javni dug vrati na prethodni opadajući trend i dostigne 51 odsto BDP-a krajem 2024. godine.

Podsećaju da je dug opšte države na kraju 2019. značajno opao na 52,9 odsto BDP-a u odnosu na kraj 2016. godine, kada je iznosio 68,8 odsto BDP-a.

Ministar finansija Siniša Mali je rekao tim povodom da je za Srbiju veoma važno da drži javni dug pod kontrolom i da to vide i priznaju drugi i dodao da ćemo zadržati nivo javnog duga ispod 60 odsto BDP-a, a ispunjenje tog odgovornog zadataka daje nam kredibilitet pred drugim finansijskim institucijama.

Inače, javni dug je krajem drugog kvartala dostigao 26,8 milijardi evra, što je iznosilo 58,5 odsto BDP-a.

Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, kaže da je jedna od sasvim sigurnih posledica aktuelne krize relativno veliki rast javnog duga u mnogim zemljama, kojim je finansiran fiskalni deficit. Prema predviđanjima MMF-a i Svetske banke iz juna ove godine, javni dug na nivou sveta će u ovoj godini porasti za skoro petinu, a krajem godine će biti veći od svetskog BDP.

– Javni dug Srbije u ovoj godini povećaće se za oko devet procentnih poena BDP-a, a krajem godine dostići će oko 60 odsto BDP. To je za zemlju na našem nivou razvijenosti relativno visok javni dug, pa bi merama fiskalne politike trebalo zaustaviti njegov dalji rast. Zbog rekordno niskih kamatnih stopa troškovi servisiranja visokog javnog duga sada su niski, ali se u budućnosti očekuje rast kamatnih stopa, a time i povećanje rizika krize javnog duga – smatra Arsić.

Po njegovoj oceni, teret otplate javnog duga za Srbiju je relativno visok, jer je prosečna kamatna stopa na javni dug u našoj zemlji skoro dva puta veća nego u EU, pa će zbog servisiranja velikog javnog duga u budućnosti biti manje sredstava za produktivnu javnu potrošnju. Drugim rečima, visok javni dug će u dužem roku kočiti privredni rast.

Po njemu, zbog prevelikog porasta javnog duga, antikrizne mere fiskalne politike usmerene na privredu trebalo je da budu nešto selektivnije i samim tim štedljivije, dok za isplatu 100 evra svim punoletnim građanima ponavlja poznati stav da je skupa i ekonomski pogrešna mera.

Dalji rast javnog duga u narednim godinama ne bi bio održiv, pa je potrebno 2021. fiskalni deficit osetno smanjiti na nivo koji će omogućiti smanjenje učešća javnog duga u BDP-u, što podrazumeva deficit do dva odsto BDP-a. To se može obezbediti kroz umerenu indeksaciju plata i penzija, smanjenje subvencija i bolju naplatu poreza, dok bi kapitalne rashode trebalo zadržati na visokom nivou od oko pet odsto BDP-a, uz unapređenje sistema selekcije i efikasnosti realizacije investicionih projekata.

Pred visoko zaduženim zemljama se u osnovi nalazi nekoliko mogućnosti za rešenje problema javnog duga. Prva mogućnost je da nakon okončanja epidemije primene program fiskalne konsolidacije kojim bi se smanjio fiskalni deficit ili ostvario suficit, nakon čega bi javni dug počeo da opada. Ovakva fiskalna politika, naročito ako bi se sprovodila u većem broju velikih zemalja, nepovoljno bi uticala na rast svetske privrede u budućnosti.

Druga mogućnost, koju je u prošlosti koristio veliki broj zemalja, jeste da se problem visokih javnih dugova, koji su narasli u vreme ratova ili velikih ekonomskih kriza, reši u većoj ili manjoj meri, njihovim obezvređivanjem kroz inflaciju. Ova mogućnost je dostupna samo onim zemljama koje su zadužene u sopstvenoj valuti, što znači da nije dostupna većini zemljama u razvoju.

Arsić ocenjuje da su male šanse da se zadužene velike, a visokorazvijene zemlje u većoj meri oslone na ovu mogućnost jer bi time, u dužem vremenskom periodu, izgubile poverenje investitora.

Takođe, postojanje nezavisnih centralnih banaka, koje imaju zadatak da drže inflaciju na niskom i stabilnom nivou otežava inflaciono obezvređivanje javnog duga. Ipak, moguće je da će realne kamatne stope na javni dug u nekim godinama biti negativne, što bi u određenoj meri doprinelo inflacionom obezvređivanju javnog duga.

Treća mogućnost je da visokozadužene zemlje proglase neku vrstu bankrota i zatraže reprogram i delimični otpis dugova. Zahtev za reprogram i otpis dugova od strane neke zemlje bi doveo do pada privatnih investicija, a potom i do opšte ekonomske krize u toj zemlji, koja bi se potom prelila na druge zemlje. Efekat na svetsku privredu bio bi nepovoljniji ako bi se dužnička kriza javila u nekoj od velikih visokorazvijenih zemalja.