Petak, 21.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: DRAGAN LAKIĆEVIĆ, književnik

Nova civilazacija je okrutna

Preti opasnost knjigama i njihovoj memoriji. U arhitekturi savremenog stanovanja, dnevni boravak ne predviđa police za knjige
Драган Лакићевић (Фото Р. Крстинић)

Ove godine navršava se 50 godina otkako je Dragan Lakićević počeo da piše poeziju. „Onaj usamljeni dečak/ na tren se zagledao/ u bistru vodu/ i njene rime”, stih je iz njegove nedavno objavljene poetske zbirke „Prohuja”, u izdavačkoj kući „Partenon”. Kod istog izdavača odštampana je i Lakićevićeva nova zbirka soneta „Žetelica i Šumanović”, nastala u dijalogu sa vajarstvom i slikarstvom. Književna kritičarka Aleksandra Žeželj Kocić objavila je zbirku eseja „Pesnik i jedan čitalac, Ogledi o poeziji Dragana Lakićevića”, takođe u „Partenonu”, što ovu godinu čini posebnom u stvaralaštvu ovog našeg književnika, čiji rad kao glavnog urednika upotpunjuje svako izdanje Srpske književne zadruge.

U Beograd se uziđujem, iz dana u dan, gotovo pola stoleća. Beograd nas oblikuje svojim svojstvima – svako dobije šta zasluži... Meni je zapao Topčider – da u njemu osluškujem sebe i svet

Kako kroz period od 50 godina vidite promene svoje poezije, ali i njene motivske konstante? A zatim, i paralelno bavljenje prozom, kao i dugogodišnjim uredničkim poslom?

Sve to i potraja i prohuja. Pesme i danas piše dečak koji je u leto 1970. godine, na visinama planine Bjelasice, pomislio: „Prohuja jedna pjesma”. Bio je to početak moje prve pesme, objavljene u sarajevskim „Malim novinama” pre pola veka... Od tada, menjali su se tematski krugovi i pesnički postupci, ali se čini da je osetljivost ostala ista. Sneg i drveće nisu me napustili... Proza je produžetak usmene legende koja nas je podigla. Jezik i parabola približavaju priču poeziji... Urednik se bavi drugima i to mu pomaže da se ne preoptereti sobom: lek protiv sebičnosti i samodovoljnosti. U moje vreme, pisci su bili zaposleni, kao urednici. U to doba izdavačkih urednika: Raičkovića, Pope, Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića i drugih bio sam najmlađi, pa sam sada verovatno jedini preostao. I to liči na pesmu.

Zašto proza ima stalnu prevlast nad poezijom u mnogim kulturama?

Ako je to tačno, kultura time ne bi trebalo da se hvali. U drevnim kulturama poezija je imala prevlast i sadržala je u sebi i prozu... To zavisi od duha, vaspitanja i obrazovanja, kojima se naše društvo ne može pohvaliti. Ko još decu uspavljuje pesmom kraj kolevke? U kojoj se školi stihovi uče napamet? Gde se stiče sluh za strofe, rime i jezičke slike? Čime duhovno hranimo decu – one što su nam najvažniji!

Šta za vas znači skulptura Žetelice?

Ima živih ljudi koji su kao skulpture, ima skulptura koje nas prate kroz život – s njima smo u emotivnom razumevanju, gde je umetnost samo jedna vrsta bliskosti. Te figure usvajaju nas, kao i mi njih. Sećam se spomenika „Borcima i žrtvama fašističkog terora” u mom rodnom gradu – delo vajara Bakića. Zamišljao sam da su to dvoje, sa puškom i zastavom, oni moji rođaci, izginuli u ratu... A Žetelicu u Topčideru vidim kao mladu lepu ženu, Demetru – iz antike došla je da me upozna i kao snop žita nudi snop asocijacija i značenja...

Imate ceo ciklus soneta sa naslovima slika Save Šumanovića?

Moguća artikulacija njegovih zimskih pejzaža, u kojima su slikareve manifestacije snega: koliko sneg ima boja! To su boje tišine, melanholije, smrti, bića...

Šta vam znače toponimi poput Beograda, Topčidera ili Morače, kojima se često vraćate?

Morača je početak mog emotivnog, znači duhovnog života: reka, zemlja i manastir. U Beograd se uziđujem, iz dana u dan, gotovo pola stoleća. Beograd nas oblikuje svojim svojstvima – svako dobije šta zasluži... Meni je zapao Topčider – da u njemu osluškujem sebe i svet. U njemu žive platani-pesnici, a Žetelica se ipak opredelila za mene.

U vašoj novoj pesničkoj zbirci „Prohuja” poetski subjekt razmatra to proteklo vreme pisanja, čak je zabrinut nad tim „šta će biti sa starim knjigama”? Kome su one potrebne?

Stare knjige su kao i stari ljudi: s njihovim nestankom, nestaju i njihovi svetovi – vrednosti... Nova civilazacija je okrutna. Preti opasnost knjigama i njihovoj memoriji. U arhitekturi savremenog stanovanja, dnevni boravak ne predviđa police za knjige... U knjigama su naši glavni oslonci! Ko smo mi bez svojih knjiga – slavnih ili nepriznatih, nepročitanih, svejedno?

U knjizi „Prohuja” postoji i jedan poseban, lični odnos prema drveću beogradskih bašta i parkova. Na koji način osećate njihovu sudbinu i kob?

Dugo sam s njima, video sam i kako umiru. Bez njih svet nije isti, kao ni bez ljudi. Nijedno drvo nije isto, kao ni pesnik... Neka od njih upamtiću samo ja... Kad se zagledam u drvo, vidim mu poreklo, ime, istoriju... Jezik... A da ne govorimo o njegovoj lepoti u smenjivanju godišnjih doba – boje i poruke koje na svojim listovima šalju u kosmos, kao i mi pesme i rečenice...

Kod Servantesa postoji jedna priča o tome kako lovci hvataju hermelina. Doteraju ga do blata, i pošto bi on pre umro nego isprljao svoje belo krzno, pušta da bude uhvaćen. Postoji li u ovoj priči neka paralela sa poetskim bićem, sa onim motivom snega kojem se iznova vraćate?

„Na belom svetu” odvija se naš život, pa i prirodna manifestacija snega. Sneg se isto rađa. Čim se uprlja, nestaje... Kad su ga odvodili na gubilište, Sava Šumanović je tražio da se okupa. To je čistota višeg reda... I time uzbuđuje, pokreće misao impulsima detinjstva i s pogledom na snežne daljine sve do Severnog pola... Davno sam slušao priču Starice Milje „o dva najveća usamljenika na belom svetu” – bili su to čovek i vuk. Oni su i sada jedan naspram drugog u belom prostranstvu. A hartija šta je do velika i čista snežna pustinja koju ćemo naseliti i obeležiti svojim duhom i slovom. Zato ne napuštamo papir i mastilo.

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ljiljana ljiljana
@Bosko, u "komunizmu" se dosta citalo, bar oni koji su isli u skolu, a isli su svi. Knjige su se kupovale na veliko. Najveca i najlepsa knjizara je bila u palati Albanije. Sada je to prodavnica odece. Nemojte kritikovati ono sto ne znate ili niste iskusili. Ljudi se prilagodjavaju i zive u okvirima koji im je dat, bilo da je nametnut ili su ga sami izabrali. Oni koji nisu u stanju da se prilagode, ili bar da urade nesto bolje, stalno gudjaju i svoje nezadovoljstvo i nesrecu prebacuju na druge.
Бошко Томашевић
Браниславе Станојловићу, прочитајте поново шта је човек рекао. У његовој изјави нема никаквог идеолошког набоја, док у Вашем коментару тиња мржња према ономе што није предмет разговора у тексту. Разговор са г. Драганом Лакићевићем садржи лепу дозу меланхолије спрам прошлога а вредног памћења. То прошло и протекло, његову вредност, могу да препознају само вршњаци интервјуисаног. А вредност прошлога кога г. Лакићевић помиње је у етичности једнога доба које је, на жалост, прошлост.
Бранислав Станојловић
А комуњарска "цивилизација" му је била ОК?
Tanja Pesic
Lepo je rekao pesnik u kom vremenu živimo: "У архитектури савременог становања, дневни боравак не предвиђа полице за књиге... У књигама су наши главни ослонци! Ко смо ми без својих књига – славних или непризнатих, непрочитаних, свеједно?" A to se vidi da ovde nema komentara. Koga briga još za dobrog pesnika i dobre knjige? Šteta. Lakićevićevo pevanje i njegovo uredničko pregnuće zaslužuju sve pohvale,ali, u ovom trenutku mi se bavimo i decu vaspitavamo nekakvim "Zadrugama". Kuku nama, ljudi!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.