Renesansa banjskog turizma

Da svako zlo ima svoje dobro, potvrđuje svojevrsna renesansa srpskog banjskog turizma u jeku pandemije kovida 19. Budući da su zbog zdravstvene situacije mnogi građani Srbije proveli odmor u ovdašnjim banjama, one su uprkos virusu korona ostale dominantna turistička destinacija. Štaviše, u njima se ostvaruje gotovo polovina od ukupnog broja noćenja domaćih turista, kaže Vladan Vešković, generalni sekretar Udruženja banja Srbije, koje je navršilo 50 godina postojanja.

Za naš list, on navodi da se na taj način nastavlja višegodišnji trend omasovljenja banjskog turizma u našoj zemlji. Ali, dodaje, situacija bi bila još bolja kada bi se aktivirali i oni banjski centri koji su usled loše privatizacije ostali zakatančeni ili neiskorišćeni.

„Trenutno je u Srbiji aktivno 35 banja. Sve su one manje ili više urbanizovane. Mimo njih, ima i banja koje su od 2000. do 2015. godine propale zbog katastrofalne privatizacije i devastacije smeštajnih kapaciteta. Tako Jošanička Banja još nije proradila, dok Niška Banja ne postoji na turističkoj karti, iako ima institut za rehabilitaciju. Prema našim podacima, oko 4.500 ležajeva u banjama u Srbiji nije u funkciji, poput Specijalne bolnice na Zlataru, čijih se 17.000 kvadratnih metara ne koristi. S druge strane, u Vrnjačkoj Banji, Sokobanji i drugim destinacijama pospešuje se turistički razvoj i otvaraju se hoteli i sa četiri ili pet zvezdica”, ističe Vešković.

On podseća da su od sredine 19. veka, pa sve do Drugog svetskog rata, banje bile praktično jedina turistička mesta u Srbiji. Preteča banjskog turizma je bilo otkrivanje srpskih lekovitih izvora u prvoj polovini 19. veka. Oko tih lečilišta u narednim decenijama kraljevi će početi da grade svoje letnjikovce, a za njima će doći i preduzimljivi hotelijeri. Procvat turizma će mnoge banje pretvoriti u urbana naselja, u kojima će u prvoj polovini 20. stoleća boravak postati stvar prestiža.

„Vrnjačka Banja je, na primer, 1937. godine imala pet puta više turista nego Dubrovnik. Ali, posle Drugog svetskog rata, nova vlast je želela da banje približi svima. One su tako postale sindikalna odmarališta i izgubile glamur. U banje se više nije išlo da se vidi i da se bude viđen nego da bi se išlo na letovanje. Tako je bilo sve do 2000. godine, nakon čega svest o banjama počinje da se menja zbog hrabrog menadžmenta u banjskim zdravstvenim ustanovama. Počinju da se prave velnes centri i novi hoteli, a u banje više ne idu samo samo stariji i bolesni već i mlađi, porodični ljudi, od 35 godina pa naviše, koji žele da se odmore”, kaže naš sagovornik.

Osim posledica divlje privatizacije, koje bi trebalo sanirati, on smatra da bi banjski turizam bio dodatno ojačan ukoliko bi njegovi nosioci bili kvalitetni hoteli, a ne zdravstvene ustanove.