Zelenski „talasa” Crno more

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski izjavio je u godišnjem obraćanju Vrhovnoj radi (parlamentu) Ukrajine da su mir u Donbasu i povratak Krima pod jurisdikciju Kijeva ključne odrednice njegovog budućeg delovanja. On je najavio i izgradnju dve vojnopomorske baze na Crnom moru, koje bi trebalo da ojačaju bezbednost zemlje i spreče svaki budući pokušaj otimanja makar i najmanjeg dela teritorije ove bivše sovjetske republike.

U obraćanju parlamentarcima Zelenski je najavio da Kijev u tom smislu pokreće novi format pregovora – „Krimsku platformu” – koja bi trebalo da omogući povratak crnomorskog poluostrva pod nadležnost Ukrajine, kao i da je već razgovarao s predstavnicima EU i pojedinih zemalja spremnih da se toj inicijativi priključe.

„Ukoliko želimo da se ukrajinska himna začuje u ’Donbas areni’, a naša zastava zavijori na Krimu, moramo da donosimo odluke koje će deokupaciju ovih delova zemlje učiniti izvesnijim. Svi Ukrajinci moraju da imaju na umu ono što će se dogoditi nakon oslobođenja i povratka okupiranih teritorija. Obezbeđujući mir, počećemo reintegraciju zasnovanu na uspešnim iskustvima iz drugih zemalja. A zakonske mere za taj period biće zasnovane prevashodno na odgovornosti”, istakao je Zelenski.

Najava ukrajinskog šefa države izazvala je priličnu skepsu među poznavaocima lokalnih prilika, a posebno onih koji na ovaj prostor gledaju iz strateškog vojnog ugla. Naime, dve stvari odmah padaju u oči: prvo, izgradnjom pomenutih baza na Crnom moru atmosfera napregnutosti sigurno ne bi bila relaksirana, naprotiv. I drugo, Ukrajina jednostavno nema ni para ni mogućnosti da takve baze izgradi samostalno. Za ispunjenje bi morala da se okrene nekome daleko moćnijem. Pošto se iz takvih automatski isključuje Rusija, ostaju u igri Turska ili SAD. Izvesno interesovanje pokazuje i Velika Britanija, koja, paralelno s bregzitom, nastoji da povrati svoju imperijalnu moć. Rumuniju, Bugarsku i Gruziju, koje takođe izlaze na Crno more, u takvom kontekstu svakako ne treba pominjati.

Ono na šta ne ukazuje Zelenski upravo je i vodilo Rusiju da vrati Krim pod svoju jurisdikciju. Onog trenutka kad je ukrajinska vlast počela konkretnije da se distancira od bivše sovjetske matice bilo je jasno da bi crnomorsko poluostrvo u kratkom roku moglo da se pretvori u američku vojnu bazu koja bi pod kontrolom držala sva dešavanja u regionu i, što je opasnije, bila smeštena direktno uz ruske granice. Moskva to nije mogla da dopusti i prva je povukla potez. Sve to, u nemaloj meri, doprinelo je zbližavanju Rusije s Turskom i primetnom distanciranju ove druge od akcija u vezi sa članstvom u NATO-u.

Uporni pokušaju SAD da vojno, ekonomski i na svaki drugi način odvoje Rusiju od Evrope ne daju zadovoljavajuće rezultate. Verovanja da bi evropske članice NATO-a na mig iz Vašingtona bez oklevanja krenule protiv istočnog suseda na klimavim su nogama.

Sedam i po decenija po okončanju Drugog svetskog rata sećanja su još dovoljno sveža da niko ne želi da ponavlja takvu avanturu. Naravno, osim Amerikanaca, koji su na evropskim ratištima, u odnosu na domaćine, učestvovali tek ovlaš.

Važno je pomenuti i da su iz Vašingtona najavili skoru dislokaciju svojih oružanih snaga smeštenih u Evropi. „Nije nam namera da smanjimo brojnost naših trupa. Jednostavno, planovi o razmeštanju vezani su za pretnje koje Evropi stižu sa strane Rusije i Kine”, izjavio je pre neki dan Mark Esper, prvi čovek Pentagona, ukazujući prevashodno na baltičke zemlje, Poljsku, Bugarsku i Rumuniju. Ako se ima u vidu da je reč o državama koje imaju izlaz na različita mora, onda i ideja o „talasanju” na Crnom moru dobija pravi značaj.

Toga su svesni i u Ukrajini. Ali, svesni su i toga da imaju sve što im je potrebno da budu samostalna, bogata i prosperitetna zemlja. S nepreglednim prostorima za razvoj poljoprivrede, već dokazanom metalskom industrijom i potencijalno ogromnim, ali još neistraženim rezervama nafte i gasa, druga po veličini evropska zemlja ima sve uslove da bude jedan od lidera na kontinentu. Ono što joj nedostaje jesu finansijska ulaganja, ali takva koja neće Ukrajince pretvoriti u prostu radnu snagu, već im omogućiti da tri decenije po izlasku iz socijalističke zajednice konačno stanu na svoje noge.