Posveti se jednom

Manastiri u Srbiji, pa i Rukumija, u današnje vreme postali su duhovno utočište i mesto gde se verom obnavlja snaga. Utehu u manastiru Rukumija traži mnogo ljudi, vernika, pravoslavaca. Iz godine u godinu broj nevoljnika se povećava.

– Dolaze i mladi i stari da pronađu rešenja za svoje teško razrešive životne probleme. Muke imaju svi, samo što nisu iste. Neki pate od telesnih bolesti, neki su nervno oboleli ili su duševno rastrojeni, a neke muče zli duhovi. Ima i onih koji su prokleti od roditelja i ništa im ne ide u životu. Većina traži da im se čitaju odgovarajuće molitve, a neki kroz razgovore uspevaju da čuju rešenje za svoje do tada naizgled nerešive probleme. Naša „apoteka” za sve ima leka jer onaj koji leči je Gospod Isus Hristos, a svi ostali samo posreduju u lečenju – govori iguman Simeon, starešina manastira Rukumija, tihim i smirenim glasom, ozbiljnog lica.

Moleban za brak

Službi uobičajeno prisustvuje od stotinu do dvesta ljudi, međutim, kada uoči prve subote u mesecu na televiziji najave da će otac Simeon neoženjenima i neudatima služiti poseban moleban za brak, dođe i po pet stotina ljudi.

– Mnogo je neoženjenih mladića i neudatih devojaka u zrelim godinama. Svi su tu već oko osam ujutru, upišu svoja imena koja tokom liturgije dva puta pomenem. Posle ih pomazujemo uljem radosti koje se koristi za krštavanje dece i odraslih. Ko želi, nakon toga ide na posluženje. Imamo veliku trpezariju za dvesta ljudi. To je fina prilika i da razmene brojeve telefona. Mnoga poznanstva se završe brakovima jer su na istom putu – kaže monah koji je odrastao i fizički stasavao u Podrinju, a u Istri i Dalmaciji služio armiju.

– Po odsluženju vojnog roka došlo je do mog probuđenja, pokajanja i čišćenja koji još traju, jer grešim, pa se gresima prljam. No, hvala Bogu, sebe ukoravam i gledam da bližnje ne osuđujem. Redovno se ispovedam, četiri puta godišnje – kaže otac Simeon.

To preporučuje i nama, običnim smrtnicima.

– Danas je svakoj duši potrebno duhovno osnaženje koje samo Bog daje onima koji reše da ne greše, onima koji sebe ukoravaju, a svoje bližnje opravdavaju. Ne može svako da ima svog duhovnika kada je danas njihov broj smanjen do minimuma. Ali, ako neko hoće da živi hrišćanski, treba da ispovedi svoje grehe parohijskom svešteniku. Ako je iskreno, ispovedanje i pokajanje pred duhovnikom oslobađa čoveka od odgovornosti pred božjim sudom. Sveštenik razrešava, a Gospod Bog oprašta grehe. Pokajanje je radovanje ako se zaista istinski pokajemo za svoje grehe i ako oprostimo onima koji su nas vređali, svojim dužnicima. Ako se čuvamo greha, Bog, Duh Sveti nas čuva prema onoj narodnoj: Ko se čuva i Bog ga čuva. A, ako i sagrešimo, treba odmah da se pokajemo i eto opet blagodati u dušama našim. Uz blagoslov duhovnika, molitvom Bogu, čistim mislima, pristojnim rečima, dobrim delima možemo sačuvati dobre međuljudske odnose. Nikoga ne treba osuđivati jer taj biva gori. U kući da poštujemo roditelje, a roditelji deci primerom da pokažu put u život večni – savetuje otac Simeon.

Čovekov unutrašnji mir remete mnogi gresi. Retki su danas pravoslavci koji budno motre da ne usvojimo nešto negativno. Kroz razgovor s njim pokušamo da ukažemo na opasnosti i izazove savremenog društva, ali i da spoznamo kako da se od njih odbranimo.

– Život monaha je mrtva straža, a život običnih ljudi – straža! Naše kuće su vojnički položaji na kojima neprestano moramo da pazimo na svoje misli, osećanja, sećanja, želje, dela. Jer, duše naše su kao ovce koje idu za pastirom. Neke su odmah tu iza njega, hitaju radosne i site. Druge su za njima u sporijem kretanju. Treće se za njima teže kreću. Četvrte se kreću, ali jedva su u stadu. One koje skrenu s puta rizikuju da ih vukovi uhvate, odvedu u šumu i tamo pokolju! Ali, sveti oci kažu: Ako si pao, ustani! Ako si zalutao, vrati se! – podseća duhovnik.

Sve je veće otuđenje među ljudima. Kako da se ljudi otrgnu od tog virtuelnog sveta koji nas je obuzeo? Kako detetu objasniti da treba da šutira loptu i da juri sa svojim vršnjacima, a ne da sedi za kompjuterom ili neprestano gleda u mobilni telefon?

– Kakvu korist deca imaju od kompjutera? Materijalnu korist nemaju nikakvu. A tek duhovnu? Čime oni opravdavaju svoje zauzeće internetom, ne znajući šta sa sobom. Da sam na mestu njihovih roditelja, prodao bih stan i kupio kuću van grada, organizovao neku malu proizvodnju i uposlio decu. Najvažnije je znati koji je cilj toga? Ako kupuješ auto ili moto-kultivator, potraži to na internetu iz praktičnih razloga. Ali ako se zaneseš, izgubićeš vreme ni za šta. To nije samo pitanje interneta, nego i svega drugog. Čovek mora da zna kad šta radi i šta je cilj toga, koju svrhu ima, od materijalne, do duhovne. Da li nam je prijatelj ili neprijatelj? Kad jedeš, jedi, kad radiš radi, ka se moliš, moli se, kad pevaš, pevaj, kad sviraš, sviraj. Posveti se jednom – savetuje otac Simeon.

Unutrašnji preobražaj

On smatra da naš narod veruje u Boga, ali je posebna priča kako živi i koliko se trudi.

– Unutrašnji preobražaj je nužan i do njega se po Svetom vladici Nikolaju dolazi sagledavanjem svoje grešnosti, odricanjem od zla i pokajanjem kroz post, molitve, rad, red, milostinju... Milostinjom uzrastamo u veri, nadi i ljubavi prema Bogu i bližnjem. Od moga duhovnika, oca Save Rukumijskog naučio sam se tome – s Bogom se sve počinje i u večni život stiže. Služba Bogu i rodu treba da je svakodnevna. Najčešće govorim ljudima da treba da veruju i da se trude. Srbine, brate, veruj i radi – ne očajavaj i ne plaši se ničega. Čuvaj se greha, a ne virusa! Ako se rešimo na duhovnu obnovu, imaćemo sve potrebno za život u Srbiji – iskreno poručuje otac Simeon dok nas uz blagoslov ispraća do porte manastira.