Pucanj u prazno Svetlane Tihanovske

Gromoglasno najavljivana opšta obustava rada u Belorusiji nije se desila. Pretnje Svetlane Tihanovske, lidera opozicije u bivšoj sovjetskoj državi, otišle su u prazno. Njen ultimatum predsedniku Aleksandru Lukašenku, u kojem se navodi da će zaposleni u preduzećima obustaviti proizvodnju i stupiti u štrajk ukoliko policija ne prestane sa upotrebom sile protiv demonstranata, nije naišao na očekivani odziv radnika. Na ulicama Minska i drugih gradova okupili su se tek oni koji to čine svakodnevno. Bilo je povremenih okršaja s čuvarima reda, upotrebe suzavca, hapšenja... ali, ne u meri u kojoj je to Tihanovska obećavala.

Ispostavilo se da ni pretnje evropskih zemalja da će potpuno izolovati beloruskog predsednika nisu naišle na unisono klimanje glavama ostatka sveta. O tome svedoči i njegov telefonski razgovor s američkim državnim sekretarom Majkom Pompeom, neposredno uoči najavljenog štrajka.

Da li je na ovakav razvoj događaja uticao nedavni četvorosatni razgovor Lukašenka s pohapšenim liderima opozicionih stranaka, upriličen unutar zatvorskih zidina, ostaje da se spekuliše. Kao i da li je šef države tako postupio po savetu ruskog kolege Vladimira Putina. Ipak, činjenica da su s njim razgovarali opozicionari koji su ostali u zemlji, pa makar i silom, a ne Tihanovska, koja je utočište našla u inostranstvu, nesumnjivo je uticala na to da beloruski trudbenici s manje žara prihvate njen poziv na pobunu.

Jasno je da će Lukašenko morati da pristupi povlačenju nekih konkretnijih poteza. A to ne biva bez dogovora s Putinom. Jer beloruska „tehnologija” suprotstavljanja političkim oponentima u pitanje je dovela i planove Moskve o spajanju dve zemlje u novu federalnu zajednicu. Teško je verovati da bi u sadašnjim okolnostima nešto takvo moglo da se sprovede jednostavnim aktom dvojice lidera. Aktuelna zbivanja u Belorusiji samo bi dobila na zamahu i, možda, poprimila i elemente oružane pobune. Ne zato što se ovdašnji narod odlučno protivi ujedinjenju, već stoga što je običnim Belorusima već svega dosta. S druge strane, organizovanje referenduma o ovako važnom pitanju, pa čak ni pristanak većine na spajanje s Rusijom, ne bi prošli bez haosa.

Takođe, jasno je da Belorusija bez bliske saradnje s Rusijom nema mnogo izgleda da zadrži kakvu-takvu nezavisnost. Primer ostalih država bivšeg Sovjetskog Saveza, kao i nekadašnjeg istočnog bloka, na to nedvosmisleno ukazuje. Pozitivan momenat po vladajuću garnituru u Minsku svakako je to što ni na zapadnom delu kontinenta nemaju rešenje koje bi moglo da bude manje eksplozivno od onog koje nudi Moskva.

Izlaz treba tražiti u kompromisu. Ne na spoljnom planu, ili u dogovoru između Rusije i Zapada, već tu – na domaćem terenu. Pojedini opozicionari su već iskazali spremnost za razgovore. Neki su pušteni iz istražnog zatvora. Ipak, Tihanovska ne odustaje od svojih zahteva i ultimatuma. Pitanje je i koliko bi joj sadašnji sponzori za to uopšte pružili šansu. Malo je verovatno i da bi pregovori uopšte bili prihvaćeni od strane protestujućih ako bi za stolom nasuprot njima sedeo Lukašenko lično. Traži se neko umereniji.

Prema rečima Jurija Mihailoviča Solozobova, direktora međunarodnih programa Instituta za nacionalnu strategiju Ruske Federacije, očekivanja od svenarodne obustave rada bila su preterana i zato je rezultat izostao. „Ne može se uspešnim protestima nadati sedeći u inostranstvu. Za to je potreban rad na terenu. Onima koji su pozivali na pobunu cilj je, verovatno, bio da dodatno destabilizuju sadašnje stanje i pokušaju Lukašenka da navedu na upotrebu još žešćih represalija. Nisu uspeli. Ovo, naravno, ne znači jačanje pozicije Lukašenka. Jer beloruski predsednik je potrošio glavninu kredita koje su mu dali rusko rukovodstvo i ruska javnost”, zaključuje Solozobov.

Mada na Zapadu to neće da priznaju, vidljivo je da se čeka reakcija Putina. Od njega se očekuje ne samo da smiri Lukašenka, već i da ga na neki način natera da sebi izabere naslednika koji bi bio jednako prihvatljiv za većinu žitelja države koju vodi, Evropu, kao i za samu Rusiju.

Najveće šanse u tom smislu daju se Viktoru Dmitrijeviču Babariku, jednom od rukovodilaca Belgazprom banke, društvenom delatniku i političaru, kandidatu na nedavnim predsedničkim izborima na kojima je Lukašenko zvanično osvojio 80 odsto glasova. Uhapšen je još 18. juna, a predizbornu kampanju vodio je iz zatvorske ćelije.