nedelja, 09.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 09.11.2020. u 17:32 Ljiljana Petrović
TV AUTORI

Život je prilika koja se ne propušta

Ljubica Balać je novinar, autor i urednik RTV Vojvodina koja već petnaest godina neumorno traga za dobrim međuljudskim odnosima.
(Фотографије: Споменка Марковић Аврамов)

Radila je i kao trener u medijima, bavi se kopirajtingom, a njen blog „Mama na ćoše” za (pre)vaspitavanje odraslih postao je poprilično popularan pa razlike između Ljubice novinarke i Ljubice blogerke nema.

Sada je autor „Komšijskih priča” na vojvođanskom Javnom servisu.

I baš te komšije, a i oni odrasli koji su posetioci njenog bloga, „navijaju” da se njene priče jednog dana nađu među koricama knjige. Jer dok nas oštrijim delom pera bocka, ova novinarka nas onim mekšim podseća da je baš na tom bolnom mestu naša snaga.

Gledaoci je pamte po emisiji „Prozor” o društvenim temama i dilemama, koju je četiri godine uspešno kreirala, i kao voditelja i urednika Jutarnjeg programa. Kaže da su je po povratku sa porodiljskog bolovanja dočekale „Komšijske priče”, tada mala rubrika u okviru vojvođanskog nedeljnog popodneva „Mustra” a danas zabavna emisija kratke forme sa njenim autorskim pečatom.

„Komšijske priče” - mojih pet minuta

U njoj Ljubica Balać traga za dobrotom u svim oblicima!

I svakog radnog dana - i nedeljom u „Mustrama” o tome priča priče…

- Zaviriti preko komšijine tarabe uvek je slađe nego pod sopstveni tepih. I baš to jedna je od najvrednijih stvari koje sam naučila baveći se novinarstvom - koliko je važno da prepoznaš ličnu odgovornost u svemu. Pre svega zbog svoje lične sreće, a ujedno i da bismo gradili zdravije društvo - kaže naša sagovornica. - Radeći u Informativnom programu često sam imala prilike da razgovaram sa ljudima koji izbegavaju sve vrste odgovornosti, lične i profesionalne. To je vrlo važan deo novinarstva i mnogo dragoceno iskustvo za mene. Prošla sam ga na radiju, u novinama kao dopisnik novosadskog „Građanskog lista”, na lokalnoj televiziji u Odžacima i ovde na Pokrajinskom javnom servisu. I, eto, sada sam se opet okrenula idejama s kojima sam još u srednjoškolskim danima ušla u novinarsku profesiju - da stavljam akcenat na dobro. Da tražim ljude koji pokreću ideje, menjaju svet, nesebično (se) daju.

Oni ne samo da preuzimaju svoju ličnu odgovornost, već i onaj deo kolača od kog svi okreću glavu. Ne zamerajući nikome, polazeći od sebe, od toga što mogu da urade. Pomažu, svakodnevno menjaju sve(t) na bolje.

Uprkos dragocenom doprinosu koji daju komšijama, zajednici, društvu, nisu toliko vidljivi u medijima i zato sam jako ponosna kada čujem da i moji sagovornici i gledaoci kažu da su „Komšijske priče” njihovih pet minuta. S druge strane, tu se krije i jedan od najvećih izazova ovih priča, to su skromni ljudi koji nerado govore o svojim delima.

Čujemo da u radu s dobrim „komšijama” nema puno anegdota, ali da su svi u njenoj ekipi „dirnuti“ mnogo više njihovim pričama. Emocije, taj gotovo zaboravljeni osećaj da smo svi zapravo toliko bliski. Seća se da  je tokom snimanja emisije o porodici Križan sa četvoro dečice, jedno od njih selo u krilo snimatelju Draganu Miladinoviću i gotovo sve vreme on je radio tako držeći ga.

- Andrijana Barjaktarević, medicinska sestra na pedijatrijskoj Onkologiji, ispričala mi je kako svaka od njih sa odeljenja u pola noći, po kiši i snegu, kad nije njihova smena, idu da daju terapiju jednom mališanu, jer on veruje da tako neće da boli. Samo sam ustala, zagrlila je i jedva od suza izustila: „Hvala vam”.

Deca dolaze „da odrastu odrasle”

Ali i pored toga, o odraslima najviše je naučila kada je dobila decu…

- Tada je više nego ikad počela da me štipa za oči sva ta silna prašina zgurana pod onaj isti tepih. Ta promaja između onoga što govorimo i toga što zapravo radimo. Tu su pale sve maske koje sam predano iscrtavala. Deca to vide i osete i samo nam vrate kao bumerang. Dugo sam nastojala da do njih dođem, a onda su stigli jedno za drugim, Nikola, pa Lena. Sam taj put do njih, suočavanje sa sterilitetom, vantelesna oplodnja, jedna neuspešna, jedna uspešna, a onda prirodna trudnoća, iskustva su koja su me navela da počnem da o tome pišem na svom blogu „Mama na ćoše”. Budili su i bude ono najlepše u meni, ali su i na parčiće razbijali neke ustaljene obrasce kojima sam i sebi činila štetu, a onda i njima. Sada sa jačim motivom da to promenim. Ponekad sam imala utisak da sam veće dete od njih, da oni mnogo više uče i usmeravaju mene, da se mnogo više otimam. Zato često kažem da „deca dolaze da odrastu odrasle”. Daju nam novu priliku da postanemo bolja verzija sebe.

Na svom blogu „Mama na ćoše” piše britko, ali pre svega duhovito o svim izazovima roditeljstva, o nama, uslovno rečeno, odraslima, vraća nas na ličnu odgovornost, odvaja bitno od nebitnog, podseća na sve što imamo a da možda i ne vidimo. Taj njen stav je pronašao put do čitalaca. Što je neizmerno raduje, jer je pisanje, kaže, njena velika ljubav.

Čak joj je omogućio i saradnju sa Fondacijom Novaka Đokovića, Unicefom i drugim agencijama.

Kopirajting - hodanje u tuđim cipelama

- Sada sa ove vremenske distance, mogu da kaže da sam sve radila s nekim dobrim razlogom. I da sam iz svega nastojala da izvučem dobro. Tako vidim i kopirajting. Kroz te tekstove, bilo da ih radite za sajt ili društvene mreže, pružate najbolje od neke ideje, to što nekome može da pomogne, koristi, skrati put, muke, uštedi na budžetu ili obogati život.

Studirala sam psihologiju i mogu da kažem da je kopirajting takođe odličan trening za ego, jer pomaže da se stavite u poziciju onoga za koga pišete. Da upoznate koliko različitih ljudi ima, pronađete njihova uverenja, vrednosne sisteme, način razmišljanja. Da uvidite koliko zapravo uglova gledanja na jednu istu stvar ima. Prelepo iskustvo! U šali volim da kažem da je kopirajting sjajan za nas žene jer konačno imamo priliku da hodamo u toliko različitih cipela.

A kako stižem na toliko različitih strana, sigurno vas to zanima? U vezi s tim često volim da kažem: dvoje dece, dva posla, dva kredita, a jedan ali vredan suprug. Moj Marko je moja najveća podrška. Inače, reditelj je na RT Vojvodina. Uvek me podseti da je sve tu zarad nečega dobrog. I zaista, posle svih priča koje sam napisala, doživela, osetila, u jedno sam sigurna - život je prilika koja se ne propušta.

Komеntari2
8d7fc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Rista
Dobra!
Predrag Petrovic
Лепо...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja