Sreda, 27.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Do zore na preferansu, ajncu ili tablanetu

Prvi pisani trag o noćnom životu prestonice je onaj koji svedoči kako je Beograd od orijentalne kasabe postao evropski grad još 6. februara 1893. godine predveče, kada je zasvetlela prva električna sijalica javne rasvete na nadomak Pozorišnog trga
Механа „?” је прва примала и ноћне госте и то у време божићних и васкршњих литургија у Храму Светих арханђела (Фотографије Био једном један Београд)

Koliko se zna, već sredinom pretprošlog veka postojala je u Beogradu kafana koja je dva puta godišnje radila celu noć. Hećim Toma Kostić, lekar knjaza Miloša, dobio je od svog pacijenta na poklon zdanje sa mehanom „Stara Srbija” u Glavnoj čaršiji, ranije vlasništvo Tominog tasta Nauma Ička. Ta mehana je prva koja je primala i noćne goste, a u vreme održavanja božićnih i vaskršnjih liturgija u Hramu Svetih arhanđela. Podvižnici su tu dočekivali ponoć i kraj najdužih postova u pravoslavnom kalendaru, što je zasmetalo komšiluku. Pokušavajući da se dodvori Mitropoliji, on je kafani trapavo nadenuo novi naziv „Kod Saborne crkve”, čime je uvećao već počinjeni greh blasfemije i izazvao dodatni gnev. Ne znajući šta dalje, nad ulazom je istakao „?”, eno ga tamo i danas.

A prvi pisani trag o noćnom životu prestonice je onaj koji svedoči kako je Beograd od orijentalne kasabe postao evropski grad. Taj važan korak načinjen je još 6. februara 1893. godine predveče, kada je zasvetlela prva električna sijalica javne rasvete na sastavu Carigradske i Kastriotove ulice, nadomak Pozorišnog trga!

Te večeri, dok je žmirkala prva električna bogen lampa javne rasvete, iako su mnogi Beograđani skretali pogled u stranu da ne bi oslepeli, jedan nesmotreni očevidac je zabeležio: „Na uglu Trga i Kastriotove ulice, do ’Kolarca’, nalazila se kafana ’Bulevar’ sa hotelskim sobama, a kroz dugi hodnik ove zgrade dolazilo se do sale hotela ’Opera’ gde je svake noći svirala čuvena kapela ’Mektl’ i pevale strane pevačice. Električna svetiljka bila je okačena na zatezi razapetoj od te, do fasade druge, takođe spratne zgrade preko puta” (a za one koji ne znaju da upare povest i zemljopis, reč je o poznatoj gradskoj kafani „Zora” i sali potonjeg bioskopa „Balkan”).

To vreme obeležile su i neodmerene kockarske seanse po beogradskim hotelima, u kojima se do zore na preferansu, ajncu ili tablanetu, mnogo ređe na dominama, gubio imetak stican generacijama, čast gubitnika, a ponekad i glava. To se skrasilo i u tradiciji pa su prva posleratna kazina u Beogradu otvarana upravo u hotelima „Metropol” „Slavija”, „Mažestik”...).

Pre i posle Velikog rata u Beogradu je bilo sijaset noćnih svratišta, i to mahom na periferiji, ali ih je pozatvaralo revolucionarno uterivanje u moralne okvire onog vremena, a s njim i u jednakost u svemu i svačemu, pa i u bedi.

Ali, da li se radni narod konačno naspavao? Neće biti!

„Zora” gde je bila krajem 19. veka, tu je i danas

Driblingom do slobode

Grad je u posleratnom periodu rastao u visinu, ali i u širinu, pa su mnoge negdašnje periferije ubrzano postajale „centar” (dovoljan je podatak da je Beograd oslobođenje 20. oktobra 1944. dočekao sa samo 180.000 žitelja). Međutim, širenje vilajeta nije pratila i mreža javnog gradskog prevoza pa je vreme noćnog provoda bilo omeđeno poslednjim autobusom koji je noćnike razvozio kućama malo pre ponoći. I tako sve dok veseljaci nisu otkrili da GSP ima i „vanrednu liniju” namenjenu vozačima i kondukterima iz treće smene, pa se i radnom, a naročito neradnom narodu noćni život produžio do dva posle ponoći.

A onda se neko dosetio – klubova. I to ne bilo kakvih, već sportskih! Zato je početkom šezdesetih godina prošlog veka šifrovana poruka „Kod Ingeta” imala značiti celonoćni provod u prostorijama fudbalskog kluba „Mladi proleter”, na Zvezdari, gde su predsednik, trener i intendant, a uz njih i vlasnik „objekta”, uz roštilj, držali i razne „osvežavajuće napitke”. Iz te kafane potekle su mnoge legende našeg fudbala – Bleki Bogićević, Moca Vukotić, pa onaj mali Nikolić, desetak Olarevića (i jedna Olarevićka koja je igrala za žensku momčad)... Zahvaljujući njima, prokazani klub nastavio je da radi do neumitnog odlaska svog trenera i kafedžije. Za ovim lukavstvom krenuli su i drugi pa su godinama zlosrećne supruge svoje suđenike ranom zorom dočekivale pitanjem „Pa, dokle traju te fudbalske utakmice”. Tada se noćni provod ubrzo proširio i na ostale fudbalske prostore pa neki i danas veruju da su „Sinđelić” i „Obilić” samo kafane, mada je klub ispod tribina „Partizanovog” stadiona, tadašnjeg Stadiona JNA, ušao u povest jugoslovenskog ugostiteljstva, između ostalog i zbog radnog vremena (a ako neko ne zna, reč je o nekad kultnoj kafani „Stadion”).

Samoorganizovali su se i ribolovci, naročito u Zemunu.

Eksperimentalno veče

Drugi glogov kolac noćnom životu prestonice bilo je uvođenje novih programa i emisija radija i produžavanje emitovanja na 24 sata. Serafim, manje poznat kao Žika Živulović, jedan od prvih urednika nekada čuvene radio-razonode „Veselo veče” i potonji novinar „Politike”, kleo se da bi u vreme njenog puštanja u etar ulice gradova, pa i kafane, sasvim zapustele!

Novi udar starim navikama dogodio se 23. avgusta 1958. godine, kada je emitovan prvi kadar eksperimentalnog programa Televizije Beograd, a Mića Orlović, naš prvi TV spiker, pomračio slavu heroja rata i revolucije ili im bar stao uz rame. Bilo je to vreme kad je većina sala za partijske sastanke i zborove birača po beogradskim kvartovima ili zadružnih domova širom Srbije dobila po jedan televizor (doba prvog procvata „RR Niš”) i širom otvorila vrata i „nepovezanima”, što je bilo temelj docnije ustanovljenih mesnih zajednica. Međutim, treperava svetlost televizijskih ekrana imala je i hipnotička svojstva pa su nam i kafane umalo opustele. A nisu, ne tada, već dogodine, kada je Televizija počela emitovanje prve televizijske serije „Servisna stanica”, zbog koje Miju Aleksića i Miodraga Petrovića Čkalju mnogi i danas smatraju komedijašima.

Reklo bi se da se tehnologija urotila protiv zakletih noćnika...

Restoran „Kolarac” na Pozorišnom trgu

„Umetnice” u „Lotosu”

Sredinom pedesetih godina Beograd je dobio prvi noćni klub koji se istog časa raščuo po svom „umetničkom programu”. Bio je to „Lotos bar”, a otvoren je u preuređenom podrumu zdanja u Zmaj Jovinoj ulici. Mađioničari i žongleri, gutači vatre i vozači monocikla bili su u njemu samo uvertira sa krešendom glavnog dela programa, nastupa manje-više odevenih, zgodnih i maznih igračica.

U početku se naplaćivala ulaznica, da bi problem s nezvanim gostima bio rešen vrtoglavim cenama pića, uz otkriće da „umetnice” piju isključivo šampanjac, pa se i zvanično radno vreme (do tri sata posle ponoći) redovno produžavalo, a u zavisnosti od platežnih mogućnosti klijentele.

„Ponuda i potražnja” bili su takvi da je jedan od uglednijih likovnih kritičara to stecište svakojakih poroka proglasio za – najprometniju aukcijsku kuću na Balkanu. Naravno, ispod glasa, a zbog sve sile uglednih političara koji su onamo redovno zalazili, ali inkognito (samo se jedan nije krio, ali za njega se i tada znalo da je, kao miljenik poslednjeg doživotnog predsednika, bio sklon svakojakim ludorijama, a ako neko ne zna o kome je reč, ne ide da mu se ime danas spominje u ovakvoj prilici).

Da se mislilo i na običan bašibozluk, svedočila je tesna vitrina na ulazu u „Lotos” u kojoj se redovno nalazilo nekoliko probranih crno-belih fotografija donekle odevenih „umetnica” u izazovnim pozama.

Onda je krenulo: „Kristal bar” u bivšem zdanju Jugoslovenske banke u Kolarčevoj koju je baštinio „Jugoeksport”, zatim barovi hotela „Mažestik” i „Metropol”, pa redom, sve do već zaboravljenih striptiz klubova s kraja prošlog veka.

Zanimljivo je da su se neke barske umetnice docnije udale i postale uzorne supruge i majke (a preživele i staramajke), dok su „radno aktivne” naselile kamp naselje iza kupališta „Beograd”, na Adi Ciganliji, i kamp „Košutnjak” u istoimenom izletištu.

Da je đavo odneo šalu ustanovljeno je s velikom zadrškom tek kada su roditelji ženskoj deci počeli da nadevaju imena po „čuvenim plesačicama” naše noćne svakodnevice kraj kojih je i legendarna Mata Hari delovala kao najobičnija vešerka... mada to nije bila nikakva novost jer je u prestonici od kraja rata pa do 1948. godine i Rezolucije Informbiroa u matične knjige rođenih upisano na desetine Partizanki, Herojki i Mitraljeta, a na sve to, i na ponos kumova, i nekoliko nesrećnih Staljinki! Pomodni trendovi su i inače jedno nedokučivo čudo!

Noć je iznedrila i „žureve”, čedna okupljanja mlađarije po stanovima i kućama radi druženja van vidokruga starijih, što je među već iskvarenim roditeljima budilo svakojake, najčešće bludne primisli... tim pre što bi „žurke” najčešće potrajale do zore.

Komentari5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

a na zapadu bila sloboda
Uživanje i sloboda na kašičicu, sa stalnim strahom od posledica normalnog življenja i delanja. To je titoizam. Sovjetska verzija još strašnija.
Dragoljub
Читам да је Бг имао 20.10 1944. 180 000 житеља (?) а мени су 300 000 пред рат познати, колико нас је тада било. Доласком избеглица из НДХ пресвирао је и 450 000. "Лотос" бар је радио за време рата али само за неамачку војску. Ту је "Бора маџионичар" немачком официру скинуо хозентрегере са панталона, а да овај то није приметио. "Мажестик" је пре 2 .СР рата био ексклузиван, а олош комуне су од њега направили биртију од које се није опоравио.
Muradin Rebronja
"Mažestik" ima mogućnost da bude model za sve hotelske restorane kada bi "samo" znali, umeli i imali najsavremeniju američku tehnologiju. Imaju najbolji restoran, idealan za "Balkan best restoran", "Durđevdanski slavski sto", sa najboljom hranom i uslugom. Prednji deo, idealan za drugu vrstu "Balkan best" restorana sa brzo pripremanom hranom pred gostima, držana u toplim vitrinama spremna za kupovinu i konzumiranje na licu mesta i/ili za poneti. Da, i to nam omogućuje samo američka tehnologija.
Muradin Rebronja
Mija i Čkalja su zaista bili izuzetni likovi. Likovi koji su predstavljali nas ugostitelje. Imao sam čast da dva puta uslužim "kolegu" Miju. Jednom u Novom Pazaru, 1962. godine, kada je imao koncert, u tadašnjem hotelu "Beograd", gde sam radio kao konobar. Sećam se, kaže mi "kolega", pokazujući na čašu, "Šefe, dovde vina a odavde sode", što je značilo špricer. Drugi put je bilo u hotelu "Jugoslavija", u noćnom restoranu "Zlatan ovan", negde 1970. Sećam se samo da je došao "mortus" pijan.
peko
zaboravili ste Kleopatra bar kloji se nalazio preko puta palate Albanija, u zgradi u kojoj su se prodavale karte za spavaca kola (Vagon li kuk). Bio je na prvom spratu a radio je jos 1947 godine. Bez problema smo ulazili i mi iz visih razreda gimlazije

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.