petak, 25.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
DAN PRIMIRJA U PRVOM SVETSKOM RATU

Kraj uzaludnog rata ili pobeda kojom je zaustavljen projekat dominacije svetom?

Српски војници над хумкама страдалих другова (Фото Национална библиотека Француске)

Specijalno za „Politiku”

Dr Mile Bjelajac*

Prošlo je više od 100 godina od Velikog rata, a tradicija opstaje, nose se cvetovi bulki u reverima i obilaze groblja i spomenici palima. Tradicija opstaje i kao državni praznik u nekadašnjim zemljama pobednicama, a odskora i u Srbiji. Vraćena je i srpska zastava u memorijalni centar u Kompjenu 2008. na mestu gde je Nemačka potpisala akt kapitulacije 11. novembra 1918. Ipak, teško je zaboraviti da je 2018. trenutni politički razlog, tamo na mestu centralnog slavlja, bio stariji od zahvalnosti Srbiji za ubrzavanje kraja rata i žrtve koje je podnela zajedno sa svojim saveznicima da se ne ostvari jedan projekat dominacije svetom i nametanje teških uslova svim poraženim nacijama. Diktirao bi se mir teži od onog koji je Pruska nametnula poraženoj Francuskoj 1871. godine.

Dr Mile Bjelajac

Sto godina posle primirja od 11. novembra i 75 godina od sloma pokušaja obnove projekta koji je poražen 1918. godine, nameću se nove interpretacije za nove generacije koje više nemaju vlastito sećanje na te borbe i masovna stradanja. Prigodnim govorima francuskih i nemačkih državnika insistira se na jednakom stradanju vojnika i jedne i druge strane, njihova zajednička želja da se vrate što pre svojim kućama. Obnavljaju se sećanja na teško stradanje vojnika u blatnjavim, zatrovanim rovovima, na taktički promašeno jurišanje preko žica na mitraljeze, nesahranjene kosti koje su ležale na ničijoj zemlji. Dnevnici nade i straha pisani od onih na prvoj liniji, vojnika, lekara, ranjenika, zarobljenika, u masama su objavljivani povodom stogodišnjice. Vapaj užasnutih, ovekovečen u slikarstvu i literaturi, pacifističkim pokretima nekada, zamaglio je odgovor na prosto  pitanje – od čega su se pobedom odbranile države koje su se našle na putu velikog dizajna.

Rat, koji danas smatraju nepotrebnom klanicom, poveden je sa idejom kreiranja nove svetske mape moći i sa idejom očuvanja jedne stare srednjoevropske imperije. Povele su ga Nemačka i Austrougarska. Napadnuti su bili Luksemburg, Belgija, Francuska, Srbija i Crna Gora. Rusija i Velika Britanija branile su dotadašnju ravnotežu snaga i postojeći poredak. I Nemačka i Austrougarska izbegle su sve ponude za mirno razrešenje Julske krize 1914. Iz svega što znamo, želeo se rat jer je jedino vojničkom pobedom mogao biti diktiran mir koji bi značio uspostavljanje novog svetskog poretka. Smatralo se da je poslednji čas dok neke sile, kao Rusija, ne ojačaju i sprovedu planirane vojne reforme i dovrše gradnju železničke mreže.

Ranjenici: Srbin pali cigaretu Bugarinu (Foto Nacionalna biblioteka Francuske)

Ratne operacije otpočele su na zapadu prvih dana avgusta, upadom u Luksemburg i napadom na Belgiju i Francusku. Na Balkanu, izuzev simboličnih hitaca na Beograd 28. jula po objavi rata, ratna dejstva počela su tek 12. avgusta.

Gotovo neprekinuta istoriografska revizija ocena o uzrocima koji su doveli do rata i danas zbunjuje – svi su podjednako krivi, ali najviše Balkan i Rusija, pišu. Versaj je bio nepravedan i užasan mir koji je doveo do revanša pobeđenih samo dvadeset godina kasnije. Versaj je stvorio neprirodne, veštačke države koje treba likvidirati, takođe pišu i propovedaju. Ostajući na međuratnim pokušajima revizije ocena o uzrocima rata, savremeni istoričari koji su ih oživeli zaboravili su da se u međuvremenu desio Drugi svetski rat i da su revizionisti u praksi pokazali svoje pravo lice. Projektima istrebljenja pojedinih naroda ili njihovog preseljenja, proterivanja, samo su dodate nove dimenzije kao što je Holokaust i genocid. Nekada planirani rat superiornih i inferiornih kultura (civilizacija), ekonomske i geopolitičke dominacije dobio je samo u novim, izvedbenim detaljima. Nemački istoričari koji su naučno demistifikovali ove namere, ukazali na kontinuitet ciljeva i projekata, danas, 100 godina kasnije žele se omalovažiti i diskreditovati.

Kanadsko-britanska istoričarka Margaret Makmilan ne isključuje da su mirotvorci iz 1919. činili greške, ali da sam Versajski ugovor nije uzrok Drugog svetskog rata. Često je postalo opšte mesto, piše ona, da se za političke odluke iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka krivica baca na sam mirovni proces. Zaboravlja se da je odgovornost bila na onima koji su ih u tom vremenu donosili. Čak i mnogo decenija kasnije, ovakve ocene su u opticaju. Tako se u milenijumskom broju „Ekonomista”, navodi Makmilanova, napisano da je „Poslednji zločin bio Mir u Versaju, čije su teške odredbe omogućile Drugi svetski rat”. Makmilanova zaključuje da Hitler nije vodio rat zbog Versaja, mada mu je on pružio izgovore za propagandu – on je vodio rat za dominaciju u Evropi. Planirao je uništenje Poljske, Čehoslovačke i osvajanje Sovjetskog Saveza. On je tražio ekspanziju nemačkog naroda i životni prostor. Usput, uništenje Jevreja, boljševika i drugih. Takođe, ona, ali i francuski istoričar Žan-Žak Beker i drugi, osporava još jednu čestu floskulu da je Versaj stvorio Poljsku, Čehoslovačku i Jugoslaviju jer su one već bile stvorene pre konferencije, bile su svršen čin.

Pobednici i poraženi u Kompjenu 11. novembra 1918. godine (Foto
Muzej primirja u Kompjenu)

Britanski istoričar Maks Hejstings upozorava u svojoj knjizi „Pariz 1919...” da je Versajski mir iz 1919. imao manjkavosti, „ali da su Nemci kojim slučajem bili pobednici i diktirali uslove, evropska sloboda, pravda i demokratija platile bi ogromnu cenu. Nemci su u Prvom svetskom ratu postavili teritorijalne ratne ciljeve koji nisu bili ništa manje ambiciozni od onih koje su njihove vođe propagirale u Drugom svetskom ratu. Stoga je prilično pogrešno opisivati nesumnjivu evropsku tragediju od 1914. do 1918. kao uzaludnu, što je stav koji često imaju mlađe generacije imajući u vidu ljudske žrtve”. Dodajmo, prema istim planovima, Srbija bi bila umanjeni protektorat Austrougarske, a Srbi iz istočne Bosne i Hercegovine trajno proterani iz Podrinja. Jug bi pripao Bugarskoj i Velikoj Albaniji.

Britanski vojni teoretičar Lidl Hart je poodavno ustvrdio da su proboj Solunskog fronta, izbacivanje Bugarske i Turske iz rata rastresli Austrougarsku i prisilili Nemačku da hitno zatraži primirje. Bio je to školski primer strategije posrednog nastupanja i rešenja koje je omogućio sporedni front.

I ova prosta istina je još u jesen 1918. zataškavana, vojna cenzura u Parizu nije puštala izveštaje koji bi slavili pobedu savezničke istočne armije generala Deperea, te odlučni doprinos srpske vojske i njoj pridodatih dveju francuskih divizija, konjičke brigade i teške artiljerije. O ovome su sa gorčinom pisali Depere i njegovi štabni oficiri, a posebno Luj Kordije, veliki prijatelj srpskog naroda i vojske i duša veteranske organizacije „Ratnici sa istoka”. Posle svih žrtava na zapadnom frontu, lovorike je trebalo da padnu na vođe koje su tamo ratovale. O tome je svedočio i britanski admiral Ernest Trubridž u svojim dnevnicima, ne bez gorčine ali i britanskog smisla za realnosti.

Ako i danas ima sumnje u ove navode, nju će najbolje razvejati navodi istoričara koji su poodavno ustanovili da je austrougarska vlada već 25. septembra, dakle pre konačne kapitulacije Bugarske, uvidela da je sve izgubljeno i da nastupa slom, a nemačka vrhovna komanda dan uoči bugarske kapitulacije traži od kancelara da se hitno povedu razgovori o primirju. Na zapadu, Zigfridova odbrambena linija još nije bila načeta, pogotovo ne savladana. Austrougarska je kapitulirala 3. novembra na italijanskom tlu, nekoliko dana ranije Turska, dok će Mađarska potpisati separatno  primirje pred vojvodom Mišićem i francuskim generalom Anrijem, po ovlašćenju komandujućeg generala Deperea, 13. novembra u Beogradu.

*Doktor istorijskih nauka

Komеntari13
21153
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Леон Давидович
Ратови се нису могли избећи јер је то било у програму освајача претендената на светску доминацију.( Иначе може се увек капитулурати и остати у ропству као вековима под Османлијама, само што су ови имали још гори програм, уништење целих народа).Кажу,они који су изгубили ратове и данас су центри моћи и одлучују. Могли би поставити питање како би данас изгледале те државе да нису покренуле ратове? Вероватно би имали веће територије, више народа и били би богатији. Цела Европа била би напреднија.
Данијел
Сложити се са чињеницом да смо пуно дали у том рату, а мало добили није тешко. Наравно, само ако слободу сматрамо као нешто што је мало и небитно. Србија је нападнута, борила се, много постарадала и ослободила се непријатеља. То је био циљ и он је остварен. И то је велика ствар! Србија није могла да бира 1914, као што је то могла 1941. И ми као потомци требамо то да поштујемо. Друга ствар су одлуке након побједе и формирање заједничке земље са народима који то истински никада нису жељели.
Sima Simić
Naše kratkovide vođe nas vode da ginemo za tuđe interese. Čast malibrojnim izuzecima.
Џејми Шеј
@Laza - uz svo uvazavanje, nasi preci su bili mudriji od nas u tezim prilikama. Ali ipak nisu mogli izbeci Veliki rat kao ni II. Mogli su da kapituliraju ili da se bore kao i mi 90-tih godina, koji se takodje nije mogao izbeci. To je pitanje opstanka kolektiva a ne politicke odluke (bez zanemarivanja uloge politike). Moramo se setiti da su neprijatelji srpskog naroda nacije koje su istrebljivale ne samo nas nego i druge (Afrika, Azija, Amerika - Evropu ne treba izuzeti).
Laza
Srbija nije dobila nista. Samo je izgubila. Po pitanju ljudstva Srbija se nikad nije oporavila od 1. svetskog rata. A 2. ju je samo dotukao. Da su nasi preci bili mudriji oba smo mogli izbeci.
Milos
Mislim da Prvi nismo mogli da izbegnemo mada je minimum trebalo imati srpski narod u prvom planu kad je rat zavrsen. Umesto toga - bolje su prosli neprijateljski oficiri nego srpski narod i oficiri ( stotine njih masovno dali ostavke nakon rata). Za Drugi rat sam SIGURAN da je mogao da se izbegne ( knez Pavle vec isposlovao pakt). U Svakom slucaju, mi smo svaki rat dugorocno izgubili. Jos samo Turci da se vrate ( pu pu pu ) pa da ispadne da je bolje bilo da smo prespavali od 1389. do danas...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.