Gas i plata

Pomalo me čude komentari u rubrici „Među nama” u vezi sa sporom ministarke Zorane Mihajlović i direktora „Srbijagasa” Dušana Bajatovića. Koliko mi je poznato, ni Ministarstvo energetike ni državne firme koje pripadaju tom resoru nisu dobrovoljna pevačka društva, već institucije i firme u kojima su pravila ponašanja već poodavno definisana.

Još mi je negde u svesti sadržina, mislim Zakona o radu, koji sam čitao pre više od četiri decenije kao inženjer pripravnik gde piše da niži po rangu-zaduženju ima pravo da naređenje-nalog ne izvrši samo u slučaju kada bi time ugrozio živote ili materijalna dobra.

Kada sam preuzeo rukovođenje radilištem i sa njega udaljio pijanog predsednika sindikata (po hijerarhiji moći skoro drugog čoveka u firmi sa 400 zaposlenih), u čudu su se našli oni koji su mislili da se zakoni donose forme radi, a da je njihovo poštovanje stvar naše dobre volje. U tu matricu se izgleda uklapa i gospodin Bajatović.

A što se tiče njegove plate od 20.000 evra, ne mogu a da se ne setim svoje diskusije na skupštini Saveza energetičara Republike Srpske, na kojoj sam istakao da smo mi društvo koje u poslednjim decenijama donosi odluke u energetskom sektoru iako one nisu zasnovane na nauci, stručnom znanju niti zdravom razumu.

Tako bi se moglo kazati i za platu gospodina Bajatovića, direktora firme koja se uglavnom bavi preprodajom gasa narodu i pritom se „dobro ugradi“. I dok je, recimo, dekan Mašinskog fakulteta da bi došao na tu funkciju posle završenog fakulteta morao da završi magistarske studije (dve godine), da doktorira (tri godine), da napiše bar četiri-pet knjiga i objavi dvadesetak radova, gospodinu Bajatoviću je bilo dovoljno da se sa završenim fakultetom i radnim iskustvom učlani u političku partiju i dobije deset puta veću platu od dekana.

Možda u svemu tome ima nečeg do čega ja u svoj pameti ne mogu da dođem.

Dr P. Petrović,
Banjaluka