Okasneli Džozef Bajden

Početkom protekle nedelje američki razarač „Džon Mekejn” zašao je u ruske teritorijalne vode u Zalivu Petra Velikog, najveće morske uvale na ruskoj obali Japanskog mora. Odgovor Rusa bio je munjevit. Američko plovilo je, pod pretnjom direktnog sudara sa protivpodmorničkim brodom „Admiral Vinogradov”, moralo da se povuče daleko u međunarodne vode. „Da li je ovo bila invazija, ili su Amerikanci, jednostavno, zalutali”, zapitali su se cinici.

Ipak, sudeći po mnogobrojnim komentarima na predstojeće promene u vrhu američke države i najavama nove, agresivnije politike dolazeće vašingtonske administracije, šali nema mesta. Novoizabrani predsednik SAD Džozef Bajden gromoglasno najavljuje politiku potpuno drugačiju od one koju je vodio Donald Tramp, poručujući zemljacima i svetu da će povratiti globalnu lidersku ulogu Amerike.

Bilo je za očekivati da će novi stanar Bele kuće u startu krenuti sa krupnim rečima. Uostalom, i tim koji je u tom smislu sastavio i koji bi u naredne četiri godine trebalo da vodi najveću zapadnu demokratiju nesumnjivo nas u sećanjima vraća u vremena krilatice: „Amerika pre svih”.

Podsetimo, u tom timu su, između ostalih, i Entoni Blinken, i Džejk Saliven, ljudi iz perioda kada su SAD vodili Bil Klinton i Barak Obama, i kada su američke vojne intervencije, bez saglasnosti Ujedinjenih nacija, bile svakodnevica. To se najbolje osetilo na prostorima bivše Jugoslavije, u Libiji, Siriji… I sve „u ime zaštite ljudskih prava”.

Ono o čemu Bajden ćuti je: kako misli da smiri rasne nemire koji već mesecima potresaju njegovu zemlju, kako da se izbori sa posledicama ubitačnog virusa korone i na čiju će pomoć u tom smislu morati da se osloni. Ne pominje ni kako će rešiti sve akutniji problem verskog nasilja u Evropi, a koje preko noći može da se prelije na zapadni kontinent. Ne zna ni on sam na koji način misli da potisne narastajući globalni uticaj Rusije i Kine, ili privoli Tursku da mu definitivno ne okrene leđa, spreči Iran da razvija sopstveni nuklearni program, ili Japan da se sve više osamostaljuje… Uostalom, kako će udomiti desetine hiljada vojnika koji su jedva dočekali nedavni poziv Donalda Trampa da se vrate kućama.

Kakav je plan budućeg predsednika kada je u pitanju Zapadni vojni savez takođe je potpuno nejasno. Bajden, poput odlazećeg Trampa, nema tu moć kojom bi naterao članice NATO-a da izvršavaju svoje finansijske obaveze prema Briselu. Da šalju više svojih vojnika širom sveta, da učestvuju u besmislenim američkim intervencijama. Evropljani su, naime, odavno shvatili da je njihova uloga u alijansi tek da odrade „prljave poslove” za gazdu sa druge strane Atlantika.

Zahvaljujući pandemiji korone svet je uvideo da se SAD ni po čemu ne razlikuju od ostatka sveta. Njihova vojna i ekonomska moć jednako je podložna virusima kao i u bilo kojoj drugoj zemlji. Štaviše, zapadni džin već mesecima skupo plaća uverenost da je najveći i neprikosnoven u svakom pogledu.

Objektivno, Džozef Bajden na scenu stupa u trenutku kada je njegovo vreme već uveliko prošlo. Ako toga sam nije svestan, svesni su oni oko njega. Svesni su i lideri drugih velikih zemalja. Na glavnu svetsku pozornicu stupa pred kraj sedme decenije života, što će sigurno predstavljati veliki minus u njegovom delovanju. Koliko će u tom dobu moći da kontroliše one koji su oko njega i koji bi trebalo da ga slede, a ne da mu služe, veliko je pitanje.

Toga su svesni i ostali svetski moćnici. Ali oni su se odavno ušančili na svojim položajima, a novoizabrani američki predsednik tek je – početnik. U tom smislu poklič: „Amerika se vraća!” samo potvrđuje činjenicu da to više nije zemlja koju su vodili njegovi daleki prethodnici. Ni u političkom ni u vojnom ni u ekonomskom smislu.

Ovo, naravno, ne znači da SAD i dalje nisu moćne. Naprotiv. Ali danas su ovdašnji domovi preplavljeni neameričkim proizvodima. Teško da bi iko od Bajdenovih glasača pristao da se odrekne najsofisticiranijih uređaja koje svakodnevno koristi a koji na svojoj poleđini nose oznaku „Made in China”. Teško je verovati da bi bio spreman da se odrekne evropskih automobila, posebno luksuznih, nafte sa Bliskog istoka, bankovnih računa u Švajcarskoj…

Dilema koja se nameće je i koliko će vremešni šef države biti u stanju da se nosi sa sve nervoznijim glasačima, onima koji su ga doveli na vlast. A oni to nisu učinili zbog njega već – zbog sebe. Kako je rekao britanski analitičar Tom Foudi: „Amerika se ne vraća. Samo će dok proizvodi haos širom sveta i dalje nositi masku ozbiljnog igrača...”