Subota, 16.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: BRANKO MILISKOVIĆ, umetnik

Sagorevanje s publikom

Svoje telo zaista posmatram kao živu skulpturu koja kroz trajanje dostiže taj poseban kvalitet apsolutne prisutnosti, a to je jako teško postići ukoliko nema publike koja vam daje energiju, odnosno gorivo
Бранко Милисковић (Фото: Снежана Ристић)

Branko Milisković (1982) predstavio se izložbom „Obmane” u Galeriji Podrum Kulturnog centra Beograda. Ova izložba, čiji je kustos Katarina Kostandinović, najavljena je kao „do sada možda najintimnije delo” ovog umetnika. Branko Milisković studirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mrđana Bajića na odseku za skulpturu, a potom nastavio školovanje u Hagu i Holandiji. Od 2005. godine radi u polju živog performansa, modernog teatra i opere, kabarea, radija, a performansi ovog umetnika izvedeni su širom Evrope, kao i u Kanadi i SAD.

Izložbu koju ste predstavili u Galeriji Podrum KCB nazvali ste „Delusions” – Obmane. O kakvim je obmanama reč – ličnim, društvenim, međuljudskim…? Šta je u osnovi ideje za ovu video-instalaciju i performans koji ste izveli?

Obmane su neraskidivi deo naše svakodnevice i mogu da se jave u bilo kojem momentu, na bilo kojem mestu. Razlika između iluzija i obmana je pre svega u tome što su iluzije generalno samo vizuelno-zvučne varke, dok obmane mogu da budu veoma maligne i da dovedu pojedinca do stanja hronične paranoje, ozbiljne patološke anksioznosti i sumnje u opravdanost daljeg postojanja. Kad sam počeo da radim na koncepciji izložbe koju sam nazvao Delusions/Obmane, početni motiv su bile moje lične ljubavne i emotivne turbulencije. Međutim, kada su se radovi realizovali, shvatio sam da te obmane toliko podsećaju na vreme u kojem živimo, doba globalne pandemije, na svakodnevne obmane koje dolaze sa vrha političke piramide, kroz brojne medije, ta svakodnevna dramatizacija događaja, instrumentalizacija bolesti i smrti u političke svrhe, manipulacija brojevima… Čovečanstvo se danas suočava ne samo sa zdravstveno-ekonomskom katastrofom, već i s ogromnim gubitkom poverenja u Svetsku zdravstvenu organizaciju i državne vrhove.

Na video-projekcijama u galeriji vidimo vas kao nagu osobu, u jednoj sceni na štiklama, jasno je poigravanje sa seksualnošću… Šta vi demistifikujete ovim radovima?

Većina mojih prethodnih radova su visoko stilizovani, uniformisani konstrukti-tela, pre svega političko-istorijske reference i citati. Ovog puta sam želeo da sve to ogolim, da se moje telo konačno pojavi nezaštićeno, ranjivo, seksualno impregnirano, a s druge strane obavijeno misterijom i nekom metafizičkom estetikom i ambijentalnošću. Moj motiv je bio da kroz ličnu eksplicitnost i neposrednost izazovem posmatrače da se projektuju i možda pronađu odgovore za svoje lične frustracije. Libido je životna-seksualna energija koja nas pokreće i koju moramo da kanališemo, u protivnom može da nas dovede do stanja potpune (samo)destrukcije.

Studirali ste skulpturu u Beogradu, potom nastavili studije u Hagu i Hamburgu, na odseku za Proširene medije. Šta vas je zapravo konačno opredelilo da se bavite performansom?

Da, studirao sam skulpturu na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Mrđana Bajića, ali sam osnovne studije završio na Kraljevskoj akademiji umetnosti i dizajna u Hagu. Nakon toga sam odbranio master tezu na Akademiji umetnosti u Hamburgu i diplomirao na odseku za Proširene medije. Performansom se bavim od 2005. godine, a prvi javni performans sam izveo u Veneciji iste godine. Nikada nisam bio u potpunosti zadovoljan samo skulpturom ili videom. Uvek sam imao poriv da uradim još nešto nakon toga, što bi čitavu situaciju učinilo ekspresivnijom i spojilo publiku i mene. Tako se rodila želja za živim performansom, odnosno totalnom umetnošću. Ja to zovem sagorevanje s publikom u visoko iluminiranom momentu. Zapravo sam i za vreme studija u Hagu i Hamburgu pronalazio svoj put do eminentnih galerija, muzeja, teatara, performans festivala i rezidencija u Evropi, Kanadi, Americi, Izraelu i Rusiji. Ove godine je petnaestogodišnjica moje umetničke karijere sa više od šezdeset javnih performansa u dvadeset zemalja sveta.

Vaši su performansi teatralni, neki kabaretski, vi imate i teatarski glas i u pojedinim scenama izgledate kao neka živa skulptura. Da li je vajarstvo u tom smislu ostavilo traga na vašem sadašnjem radu?

Apsolutno, i ne samo vajarstvo, već i arhitektura pre toga. Kroz arhitekturu sam učio kako da oblikujem, osetim i savladam prostor, a u vajarstvu kako da sagradim figuru i da joj pronađem najbolji mogući položaj u prostoru gde će dominirati. Performans je dodao komponentu vremena. Tako sam dobio tri postulata na kojima zasnivam svoje performanse: prostor, figura i vreme. Ja se nisam školovao za teatar ili operu, ali sam kroz praksu ustanovio da moj glas, koji je u opsegu od dramskog bas-baritona do kontratenora, može da postane oruđe u mojoj performativnoj praksi, kao i govor, gluma, pokret.

Svoje telo zaista posmatram kao živu skulpturu, koja kroz trajanje dostiže taj poseban kvalitet apsolutne prisutnosti, a to je jako teško postići ukoliko nema publike koja vam daje energiju, odnosno gorivo. Zato je performans jedna od najzahtevnijih umetničkih formi koja se još bori za svoje mesto. To je umetnost koju živite u potpunosti i koja vas proganja. Ja sam imao sreće da prošle godine Ministarstvo kulture i informisanja, prvi put u istoriji, otkupi moj rad Appointed/Imenovan, tročasovni efemerni performans za Kolekciju Oktobarski salon.

Na koga se odnosi slogan izložbe „Ti si veoma težak čovek, tvoja prošlost je teško breme”?

Odnosi se na svakog ko stane ispred tog stejtmenta i suoči se s oba nivoa iste rečenice. U prvom nivou se zapitate zbog čega ste težak čovek, a u drugom da li ste sami odgovorni za vašu tešku prošlost, da li ta prošlost zaista postoji ili je samo obmana, i da li ste ikako mogli da utičete da ta prošlost ne postane teško breme koje nosite u sadašnjosti i kojeg se možda nikada nećete osloboditi. Na kraju, da li je to samo vaša prošlost ili je to kamen kolektivne krivice koju kao prokletstvo svi mi nosimo.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.