Ponedeljak, 29.11.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: TOMI JANEŽIČ, reditelj

Za umetnike razmena je neophodna

Vreme je da pozorišta preuzmu mladi talentovani ljudi koji imaju mnogo toga da kažu i koji stvaraju živo pozorište koje ima smisla
Томи Јанежич (Фото: Лична архива)

Slovenačkom reditelju Tomiju Janežiču, čestom gostu srpskih scena bio je izazov da radi predstavu “Nije to to - Studije Fausta” prema tekstu Simone Semenič, kakvu do sada nije režirao, pre svega što se tiče formata koji je mnogo kraći od njegovih dosadašnjih radova. Reč je o regionalnom projektu koji produkcijski povezuje Beogradsko dramsko pozorište na čijoj sceni „Olivera i Rade Marković“ je premijerno izvedena,  SARTR, Zetski domom sa Cetinja i međunarodni teatarski festival MESS. Predstava je odigrana i na upravo završenom festivalu Dezire u Subotici.

“Nije to to - Studije Fausta” je istraživački, stvaralački projekat baziran na ponovnom ispisivanju dobro poznatih scena kroz prizmu odnosa mita i savremenih okolnosti na Balkanu, pravljenja mosta veze između Zapada i Istoka.  Svoju novu predstavu Janežič, doživljava kao sliku, koja je istovremeno čin ili stav...

- Ne mislim da pozorište ili umetnost saopštava istinu. Možda konfrontira sa istinom. Jednom sam rekao da umetnost nije toliko o realnom koliko o nerealnom, te da ne postoji da bi imitirala već da bi nadomestila. U jednom vrlo kratkom tekstu vezanom za predstavu, citirao sam Lakana: “Istina ima strukturu fikcije.” Istina pojedinca (ili društva) ne postoji pre nego što je on(o) artikuliše. I zapravo se dimenzija istine pojavi samo kada se pojavi jezik. Po Lakanu istina nije lepa i nije nužno dobrotvorno saznati istinu. Istina je privremena. Zbog nemogućnosti da se artikuliše u celini. To ne znači relativizaciju istine (iako ona svakako jeste relativna) već pre suočavanje sa nemogućnošću da se ona obuhvati.

 Istraživački scenski projekat “Nije to to - Studije Fausta” stvoren je prema dramskom predlošku Simone Semenič, ali je sam tekst nastajao tokom procesa rada na probama. O kakvoj vrsti kolektivnog kreativnog čina je reč?

Predstava nije postavka Simoninog teksta, predstava se referiše na njen tekst koji je nastao pre početka proba.

Sa Simonom sam inače sarađivao i na predstavi „Još nema naslova“ u Slovenskom mladinskom gledališču. To je bila i jeste veoma inspirativna saradnja. Ali Simona ne piše tekst za predstavu, ona ne prati proces, ne dolazi na probe. Ona napiše svoj komad. To smatram kao deo kreativnog procesa. A onda je pitanje šta ćemo sa njenim tekstom. Postoje razne mogućnosti, od uobičajene postavke do toga, kao recimo u „Nije to to...“, gde se taj tekst samo pominje ili se predstava na njega referiše ili ga citira. U slučaju „Još nema naslova“ to je bila postavka njenog štiva ali je u predstavu istovremeno uključeno još mnogo autorskog materijala kojeg su stvarali glumci i raznih dramaturških strategija koje u samom tekstu ne postoje. Ipak, Simonin tekst predstavljao je nekakvu kičmu predstave. Postoje neke poveznice što se toga tiče i sa predstavom “Nije to to - Studije Fausta”. Zato smo, na primer, štampali tekst u programu jer može da otvori mnoge asocijacije na samu predstavu, ali opet na potpuno drugačiji način nego što je to bilo u Slovenskom mladinskom gledališču.

Kako  vaš „Faust...“ korespondira sa našom stvarnošću? Čega je u ovom našem vremenu metafora?

Svakako to nije “moj Faust”. To je predstava „Nije to to“, sa podnaslovom  “Studije Fausta“ po tekstu Simone Semenič, koji je bio i radni naslov ove predstave. Ne radi se znači o Faustu. To su studije određenih misli, problema, detalja: Faust je u tom smislu bio samo pokretač za mnogobrojne asocijacije, a studije bi trebalo razumeti poput studija u likovnoj umetnosti ili u muzičkoj kompoziciji. Za mene ta predstava u nekom smislu ima format studije iako je u svim pogledima i sasvim dovršeno delo. Da li ova predstava predstavlja neku sliku sveta? Mislim pre svega da je površno ako umetnost, pa i pozorište shvatamo samo u kategorijama predstavljanja određenog sveta. Pomislite na snagu i raznolikost umetničkih praksi kroz 20. vek koje se ne bave predstavljanjem. Pomislite na bogatstvo dramskih i post-dramskih pozorišnih postupaka koji se ne bave pričom na uobičajen način. Ali da se vratim predstavi - da li se u gledaočevoj mašti (pogotovo ako je on iole osećajan i sposoban asocirati) stvara određen svet? Mislim, da svakako. Kakav je to svet ili kakvi su ti svetovi? U tom svetu i tim svetovima svakako ima susretanja sa nepojmivim nasiljem. Kako to korespondira sa našom stvarnošću? Za to je možda najbolje pogledati, kako na sve to reaguje publika. Pretpostavljam da bi psihoanalitički gledano moglo svašta da se kaže. Tu svakako ima i metafora.

U predstavi igra osam glumica. Kako ste sklapali glumačku ekipu, budući da je reč o regionalnoj koprodukciji?   Kako je došlo do ove koprodukcije ?

Do predstave je došlo tako što sam dobio pozive sa strane tih pozorišta i pokušao da ih povežem. Zbog drugih planiranih projekata ne bih mogao da radim u sve tri zemlje i sva tri pozorišta i to je između ostalog bio način da te pozive, ipak, prihvatim, a da u isto vreme pomognem da produkcijski lakše dolazi do realizacije. Pored toga, to je u kontekstu predstave o kakvoj sam počeo da razmišljam, imalo smisla. Aleš Kurt, umetnički direktor SARTR-a, koji mi je predložio da se bavim temom Fausta, odmah se složio da to bude međunarodna koprodukcija. Od samog početka imao sam u mislima ekipu glumica.

Zašto ste, u ovom slučaju, želeli da uradite kratku predstavu, za razliku od mnogih ranijih višečasovnih  projekata po kojima vas i prepoznaje naša publika?

Nije moj primarni cilj bio uraditi dugu ili kratku predstavu. To sam spomenuo napola u šali iako je ta tema s druge strane nešto što me veoma zanima i čime se bavim. S obzirom na kratak proces mogao sam da pretpostavim da i format predstave neće imati nekakav ogroman vremenski volumen. Vreme je jedna od stvari koja me u pozorištu intrigira. Zanima me kako se lični i kolektivni procesi dešavaju i u kojoj i kakvoj su zavisnosti sa vremenom. U tom kontekstu zanimalo me je, recimo, koliko bi bilo najkraće trajanje predstave, a da bi bez ikakve sumnje zbog nje imalo smisla otići u pozorište i da bi je kao gledalac doživeo kao delo koji stoji samo za sebe. Ali nismo se u ovoj predstavi time bavili. I predstava ima dosta uobičajeno trajanje. S druge strane, tačno je, da već dugo nisam napravio tako “kratku” predstavu.

Bili ste čest, i rado viđen gost srpskih  scena poslednjih 20 godina. Kakva je to nit koja vas spaja sa srpskom publikom?

Mislim da je pre mnogo godina niz okolnosti doveo do moje relativno česte saradnje u Srbiji, gde sam napravio meni važne predstave. Sada već dosta dugo nisam radio u Srbiji ali sam za taj prostor i dalje vezan, dao mi je između ostalog predivne i trajne prijatelje, kolege, saradnike.

Važite za umetnika -putnika. Koliko je za umetnike važna, neophodna razmena kulturne, odnosno pozorišne energije?

Pa za mene je to sigurno veoma važno. Kroz nove prostore imao sam priliku sebe da redefinišem. I lično i profesionalno. Trebalo bi da putujemo u najširem značenju te reči, ako ne geografski onda barem psihološki u smislu spremnosti, da promenimo naše perspektive. Za umetnike je po meni razmena nešto apsolutno neophodno.

Kako vidite aktuelnu pozorišnu scenu na našim prostorima? Kakva je budućnost pozorišta?

Na žalost nisam u prilici da pratim aktuelnu pozorišnu scenu u Srbiji i premalo poznajem situaciju u drugim susednim državama. Ali mogu reći za Sloveniju da sam oduševljen recimo mladom generacijom koja je sve prisutnija poslednjih godina. Inače, imamo u Sloveniji u ovom trenutku nemali broj međunarodno veoma relevantnih rediteljki i reditelja i to me baš raduje. Imam osećaj da je u pitanju umetnički talas koji će, nadam se, samo još snažnije da se razvija sledećih godina. Što se toga tiče inspirisan sam i optimističan. Imamo po meni takođe neviđeno kreativne glumce, pa i druge umetnike koji rade u pozorištu. Ali s druge strane vidim problem u vođenju pozorišnih kuća. Bilo bi vreme da pozorišta preuzmu ovi mladi talentovani ljudi koji imaju mnogo toga da kažu i koji stvaraju živo pozorište koje ima smisla.

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ništa ne razumem
Ima napisani komad, ali on se ne koristi. Ima režiser, ali on ne radi ništa. O čemu bre ovaj priča? Glumci izadju na scenu i svako govori šta mu padne na pamet, možda se posvadjaju, pobiju, ili se izljube i pevaju u horu....Predstava, ako ima cilj i svrhu, mora da ima čvrste okvire. Ovde on opisuje improvizacije na nivou školske dramske sekcije.
Zašto, sine Brute?
Ako ste pravii ljubitelj pozorišta onda biste, bez obzira koliko godina imate, morali da znate da je glumac Zoran Radmilović, UVEK SAMOINSPIRISANIM UBACIVANJEM SOPSTVENOG “TEKSTA” u po tome i legendarnom “Kralju Ibiju”- u Istoriji srpske scene upravo najviše i doprineo da je “Kralj IBi” i dandanas, iako samo na magnetoskopakoj traci, najgledanija predstava Ateljea 212 . A to što Janežič “neshvatljivo priča” najbolje je da barem još 2 puta pažljivo pročitate ali i sva postavljena Borkina pitanja

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.