Srbi su fenomenalan narod

Sredinom leta 1915. jedinica Škotskih ženskih bolnica bila je stacionirana u Kragujevcu. Bolničarka Lilijan Česni zaključuje da je došlo vreme da se predahne od sumornosti bolesničkih prostorija i priredi „međunarodni skup” rekonvalescenata, osoblja jedinice i posetilaca – zabava s takmičenjima.

„Konji se nigde nisu mogli naći”, beleži njena sećanja Monika Kripner u knjizi „Žene u ratu: Srbija 1915–1918”, „ali je bilo je svega drugog s britanskih zabava te vrste: trka s jajetom u kašičici, s vrećama i preprekama i muzičke stolice.” Kripnerova primećuje da ne treba ni pominjati da je opštem uživanju mnogo doprinela sama živahna Lilijen. Jedna od njenih originalnih disciplina bila je trka bolničara s nosilima, „mada se nerado saglasila sa mišljenjem uporne doktorke Elsi Inglis da je mnogo sigurnije da u nosilima budu zdrave osobe”. Vrlo uspešna i dobra za podizanje morala bila je trka sa štakama.

„Svi su galamili i, dok su se bolničarke takmičile u udevanju konca u iglu – što je vrlo teško, kada ti suze idu na oči od smeha, a gomila bučnih Srba navija. Učestvovali su i Britanci, Mađari, Austrijanci i na kraju svi bili zadovoljni skromnim nagradama – duvanom i cigaretama.

Bio je to ogroman uspeh od samog početka, svi su se izvanredno zabavljali, a naročito Srbi”, pričala je Česni, jedna od više stotina strankinja iz Francuske, Velike Britanije, Rusije, Grčke, Danske, pa i Kanade, Australije i Novog Zelanda, pre svega medicinskih sestara i doktorki, suočenih sa invazijom pegavca, koji je kosio isto koliko i bitke. U „štabovima smrti i života”, u bolnicama sa ranjenicima i teškim bolesnicima, one su upoznale srpskog vojnika sasvim izbliza, u dušu, ostavljajući beleške o ovoj zemlji i ljudima...

„Srbi su fenomenalan narod, čvrsti, snažni, izdržljivi, kad obole, puni poverenja i nikada se ne žale... idealni pacijenti. Jedino oko čega se nismo slagali bio je svež vazduh. Stalno smo vodile borbu da otvorimo prozore i oslobodimo se strašne zagušljivosti, koju su oni voleli. Ti prosti seoski mladići poštuju žene, naročito kao simbol majke, što smo razume se, s obzirom na posebne uslove, mi i bile.

Drugo, više su voleli nas od vojnih lekara, tvrdeći da su žene hirurzi pažljivije, da nisu nikada grube i da su uopšte, nežnije. Oni su hrabar narod i zaista smo ih volele”, reči su Engleskinje, mlade doktorke Frensis Vejkfild, koja, čim je rat objavljen, daje ostavku na mesto medicinskog misionara u Nigeriji, vraća se u Englesku i prijavljuje u dobrovoljce. Odmah je stupila u jednu od jedinica Škotskih ženskih bolnica, koja je naziv dobila u čast Edinburga, odakle je inicijativa potekla, i obrela se na terenu centralne Srbije.

Za heroinama koje su već po prvim danima Velikog rata ostavljale svoje porodice, udobne živote, karijere, ostala su pisma, dnevnici, novinski članci, sećanja, poput onog Oliv Kelso King iz bogate sidnejske porodice, koja se 1915. godine pridružila Savezničkoj poljskoj sanitetskoj službi u Srbiji, a zatim prešla u Bolnicu škotskih žena kao vozač ambulantnih kola.

„Srpski vojnik je hrabar i u hrabrosti ga niko ne može nadmašiti. Neustrašiv je, sa prezirom gleda na smrt i to ne zato što želi da umre pre nego što dođe njegovo vreme. On voli život i veselje i radost, ali kad je pred njim dužnost, a ispreči se smrt, on nastavlja pravo, ne samo bez oklevanja već bez promene izraza na licu. On zna kako da umre i to je više od hrabrosti, to se meri uzvišenošću... Onako kako Srbin može da se suoči sa smrću, tako je u stanju i da podnese bol. Svoje povrede ne shvata ozbiljno i samo ako je u stanju da ustane, neće nikako ostati da leži.

Kada su ranjeni vojnici umirali na odeljenju i nije moglo biti učinjeno ništa više da se spasu i jedino je bilo potrebno prisustvo nekoga da im se nađe, ako im zatreba uteha ili malo olakšanje muka, često sam dobijala dužnost da ostanem sa njima do kraja”, sećala je Kelso King, koja ni posle rata nije želela da napusti Srbiju.

Krajem 1918, uz velikodušnu pomoć bogatog oca i građana Sidneja, otvora 17 mobilnih kantina u Beogradu, Kraljevu, Nišu, Kragujevcu i drugim mestima, a najugroženijim Srbima obezbeđuje lekove, hranu i odeću. Za iskazanu ljubav prema srpskom narodu i humanitarni rad, kralj Aleksandar joj 1920. godine dodeljuje kraljevski orden Svetog Save.