Bajkovita čudovišta

Alberto Mangel, jedan od najposvećenijih čitalaca među piscima, Argentinac i građanin sveta, koji je živeo u Izraelu, Španiji, Francuskoj, Engleskoj, Italiji i Kanadi, i patio zbog toga što sa sobom ne može da nosi svoju ogromnu biblioteku, u svojoj novoj knjizi za nas govori o likovima koji su trajno, iz literature, nastanjeni u njegovoj svesti. Njegovo delo „Bajkovita čudovišta, Drakula, Alisa, Supermen i drugi književni prijatelji”, u izdanju „Geopoetike” i u prevodu s engleskog Vladimira Kopicla, sadrži i Mangelove ilustracije večitih junaka.

Ekskluzivno za srpsko izdanje „Čudovišta” Mangel je opisao i lik Kraljevića Marka, a tu su i njegovi omiljeni Crvenkapa, Kapetan Nemo, Džim iz „Haklberi Fina”, Don Žuan, mala sestra Fibi iz Selindžerovog „Lovca u žitu”, Uspavana lepotica, Robinzon Kruso, Kvazimodo, Faust... Čitanje je opredelilo svako Mangelovo lično iskustvo, kako je rekao, a o svom životu oduvek je mislio kao o okretanju stranica neke knjige. Sopstveni identitet oblikovao je na osnovu nestvarnih likova.

„Možda je jedna od najprivlačnijih crta svih tih bajkovitih čudovišta njihov višestruki i promenljivi identitet. Duboko vezani za svoje lične istorije, prozni likovi se ne mogu utamničiti među korice knjiga o njima, ma kako kratak ili obiman bio taj prostor (...) Za razliku od svojih čitalaca koji odrastu i nikad ponovo ne budu mladi, prozni likovi su, istovremeno, isti oni koji su morali da postanu u našim uzastopnim čitanjima. Svaki prozni lik je kao morski bog Protej, kome je Posejdon podario moć pretvaranja u bilo šta postojeće pod kapom nebeskom”, piše Alberto Mangel.

Od Alise u Zemlji čuda naučio je da smo svi, ispod prividne racionalnosti, u ovom zbunjujućem svetu, zapravo ludi. Crvenkapa ne sluteći propoveda građansku neposlušnost i ličnu slobodu, jer ta mala ide samo tamo gde sama odluči. Mangel uočava sjajnu paralelu između Crvenkape i Marijane, simbola Francuske Republike, jer imaju kapuljače iste boje. Drakula se stalno vraća u svojoj besmrtnosti i dobija identitete u novim filmovima i knjigama, a njegova mladost je u krvi. Don Žuan je svestan da je u telesnosti tuga, i iskreno se predaje jedinoj ljubavnici koja nikada nikog ne izneverava. Supermen je mitsko oličenje natčoveka, Česterton ga vidi kao bolešljivog slabića, a Ničeov Supermen je, po mišljenju Mangela, bliži Leksu Lutoru nego Čoveku od čelika.

„Geopoetika” je objavila i roman „Jugosloveni” Borisa Miljkovića, koji govori o šezdesetim i sedamdesetim godinama 20. veka, o Rabu, Kvarneru, Beogradu i Kaliforniji, o odrastanju i prvim iskustvima života, o političkoj situaciji, ljubavi i identitetu. Po rečima Vladislava Bajca, i u prozi se Miljković ponaša kao reditelj, nižući slike sećanja iz asamblaža i kolaža u film.

Nova zbirka kratkih proza Radivoja Šajtinca „Pelerina” nastaje u pokretu, sabiranju utisaka šetača koji ponovo otkriva sebe u pejzažu, prolaznicima, svetlosti, ali isijava i poeziju svakodnevice, zvuke jezika na granici s muzikom.

„Piši, ne nadaj se, hodaj i ne prećutkuj zastajkivanja, u sebi kao van sebe, tako podesi zaštićujuće samozarobljavanje”, kaže pripovedač, sav prožet duhom vinograda, voćnjaka, trske, ševara, riba sjajnih krljušti, na mestu zamišljenog azura Panonskog mora.

Isti izdavač objavio je i prvi roman Zvonke Gazivode „Hostel Kalifornija”, koji u sebi, kao u staroj pesmi, krije i raj i pakao sveta, a koji je utemeljen na rečima. „Muzika, ritam, opijenost... kako nas samo vozi Zvonka Gazivoda u svom prvom romanu – trkačkom manifestu na kojem bi joj pozavideo i Murakami. Istovremeno ultramoderno i retro, budućnost i tradicija”, odlike su ove knjige na koje je ukazala izvršna urednica Jasna Novakov Sibinović.