Ukrajina opet na čekanju

Dolazak Džozefa Bajdena na čelo SAD probudio je nove nade među ratom, ekonomskom krizom i socijalnim problemima frustriranim Ukrajincima. Relativna politička naklonost koju je dosadašnji predsednik najveće zapadne sile Donald Tramp pokazivao prema svom ruskom kolegi Vladimiru Putinu nadležnima u Kijevu nikako nije išla u prilog. Rezultat je vidan: rešenje problema pobunjenog Donbasa nije se mrdnulo sa mrtve tačke, dok se o statusu Krima u međunarodnim krugovima sve manje i sve ređe razgovara.

Najava budućeg šefa Bele kuće da će u svetske poslove krenuti sa novom energijom i manje milosti prema „neposlušnima” daje Ukrajincima izvesnu nadu. Ali red onih koji čekaju na realizaciju tih najava poprilično je dugačak i pitanje je šta će od svega za buduću vašingtonsku administraciju biti prioritet. Početi otvoren sukob sa Rusijom zbog delova ukrajinske teritorije na toj listi svakako nije na prvom mestu.

Pa čak i kada bude pogledao ka istoku evropskog kontinenta Bajdenovo interesovanje pre će privući dešavanja u Nagorno-Karabahu. Ne stoga što je na ovom delu Kavkaza donedavno vođen kratkotrajan ali žestok rat, koliko zbog činjenice da pomenuti sukob, protivno američkim očekivanjima, nije omeo komunikaciju između Rusije i Turske, dve sile umešane izvana u pomenuta dešavanja. Naprotiv, pokazao je da je za rešavanje nekih nesporazuma dovoljna dobra volja, nešto što u sličnim situacijama Amerikancima baš i nije svojstveno. Kraće rečeno, Ukrajinci su, kako se trenutno čini, za neko vreme ponovo stavljeni „ad akta”.

„Ratujući” protiv Rusije Ukrajinci, objektivno, teško mogu da postignu bilo kakav uspeh. Jednostavno, ni vojno ni ekonomski nisu dorasli takvoj avanturi. Ali od njih se to i ne traži. Uloga im je tek da bivšu sovjetsku maticu drže u stanju stalne vojne angažovanosti, obezbeđujući na taj način zapadnim zemljama, a pre svih SAD, nemalo aduta u pregovorima koji ne moraju obavezno da budu u vezi sa sudbinom Donbasa i Krima. O tome najbolje svedoče sankcije kompanijama (ruskim i neruskim) koje rade na izgradnji gasovoda „Severni tok 2”. Ma koliko bila reč o projektu važnom za ceo evropski kontinent, razlozi za sabotiranje istog pronalaze se upravo u dešavanjima u Ukrajini.

Naravno, sve pomenuto drugoj po veličini evropskoj državi ne donosi nikakvu konkretnu korist. U Moskvi su obećali da će Ukrajinski gasovod, koji je trenutno u funkciji a kojim ruski gas takođe putuje ka zapadu Starog kontinenta, ostati u funkciji dok ga „vreme ne pojede”. Korist joj neće doneti ni mogućnost snabdevanja američkim tečnim gasom pošto je isti daleko skuplji od ruskog prirodnog i što bi ovdašnje potrošače dovelo u još veću zavisnost od inostranog snabdevača.

Oleg Ždanov, pukovnik u rezervi i vojni analitičar u tekstu naslovljenom „Ukrajina za SAD vadi kestenje iz vatre” piše za ukrajinski portal „Glavred” da slika Rusije kao neprijatelja kojem se suprotstavlja NATO mora obavezno da bude sačuvana. Ukrajina je država koja ratuje protiv Rusije, i alijansa to koristi kako bi plašila Evropu: „Vidite šta se zbiva tamo? Vodi se rat! A za bezbednost neophodno je odvojiti pare. Zato izvolite, platite dva procenta od godišnjeg bruto dohotka u kasu NATO-a.”

Ovo ukazuje i na to da zapadni vojni savez i ne razmišlja da se povuče sa Starog kontinenta. Naprotiv, tu će da ostane još dugo i izvuče što je moguće više para iz vojnih budžeta ovdašnjih država. U tom smislu naruku joj idu i razmirice između pojedinih članica, posebno onih koje su nekada bile u sastavu Varšavskog pakta, koje su na brzinu primljene u EU, a time i u NATO. Moglo bi se čak reći da upravo te države, mada faktički pod punom kontrolom Vašingtona, svojim ponašanjem najviše i guraju klipove u točkove alijanse. Ne zbog nezadovoljstva sopstvenim statusom koliko zbog uverenja da su prve komšije „bliže Briselu” od njih.

Većini država EU jasno je da se Američko vojno prisustvo na evropskom tlu od nekadašnje uloge „čuvara mira” pretvorilo u promotora, pa i prodavca, preskupog naoružanja sa logom „Made in USA”. Ovo se posebno odnosi na već pomenute bivše članice Varšavskog pakta kojima su razvoj i proizvodnja sofisticiranije vojne opreme, posebno oružja većeg kalibra, praktično, onemogućeni.

Ukrajini je i na putu ka EU ostalo da čeka bolje dane. Barem dok se novi američki predsednik ne snađe u svetskim poslovima, i za ono što eventualno namerava da učini ne obezbedi kakvu-takvu podršku Evropljana. Pa i tada pitanje Krima i Donbasa neće se rešavati u Kijevu.