Saturday, 27.11.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

U plivanju protiv struje

Prećutkivan i potcenjivan, Jovan Živanović može da dobije epitet najmanje poznatog autora s najviše poznatih filmova, kaže kritičar Bogdan Zlatić povodom knjige o reditelju koji se bavio devijacijama građanske klase u socijalizmu
Јован Живановић (Фотографије из књиге „Пчелињак у осињем гнезду”)

Reditelj Jovan Živanović (1924–2002) u svom vremenu nikada nije bio miljenik ni filmske kritike, ni filmskog establišmenta. Kad je bilo nepristojno da se prećuti neki njegov očigledan kvalitet, pohvale su izgovarane kroz stisnute zube. U prvom delu karijere imao je pristojnu recepciju izvan Srbije, a otkako je realizovao svoj poslednji film, prećutkivan je gotovo do bezobrazluka, sve dok nije komotno mogao da dobije epitet najmanje poznatog autora s najviše poznatih filmova. Ostao bi najpotcenjeniji srpski filmski stvaralac da nije bilo Siniše Zdravkovića i legendarne Živanovićeve retrospektive 1987. u Domu kulture „Studentski grad”.

Tako piše Bogdan Zlatić, filmski kritičar i autor knjige „Pčelinjak u osinjem gnezdu – Jovan Živanović”, u izdanju Filmskog centra Srbije, koja je predstavljena u Kinoteci. Knjiga sadrži opsežan intervju s rediteljem, analize njegovih filmova iz pera Dinka Tucakovića, Nebojše Pajkića, Miroljuba Stojanovića, Dragana Jeličića, Dimitrija Vojnova, Saše Markuš, Maje Uzelac, i kompletnu filmografiju autora.

– Živanović je u svom plivanju protiv struje bio jedinstven po mnogo čemu. Svi njegovi igrani filmovi, osim jednog, bili su savremene tematike, i to u društvu u kome je bavljenje savremenošću bilo prilično opasan posao. Na sve to, jedno od njegovih ostvarenja, „Kako su se voleli Romeo i Julija” (1966), jedini je jugoslovenski film (verovatno i u tzv. istočnom bloku) u kome je prikazano kako u komunističkoj državi slobodno vreme troši sam vrh njene crvene elite. „Ostrva” (1963) prvi je erotski posleratni evropski film koji je prikazan u redovnoj bioskopskoj mreži država sa svih kontinenata. U filmu „Uzrok smrti ne pominjati” (1968) prvi i poslednji put je na filmskoj traci prikazano masovno streljanje srpskih sveštenika, koji u trenutku likvidacije moraju jedni drugima da odsluže opelo. Filmska javnost će ovo delo kasnije označiti kao formalan razlog za odstranjivanje Živanovića iz kinematografije – naveo je Zlatić.

On primećuje da su, paradoksalno, Živanovićevi filmovi bili stilski suprotstavljeni onima iz „crnog talasa”, da bi filmovi šezdesetih godina prošlog veka naziv „crni talas” dobili tek nakon režimskog napada na „Uzrok smrti ne pominjati”, gde se pojavljuju crne marame udovica i kćeri stradalih srpskih domaćina.

– Petrovićeve „Skupljače perja” Živanović je doživeo kao frontalni napad na nacionalnu kulturu Srba. Osetio je da je ruženje srpske crkve u kontekstu parabole o Romima zapravo poistovećivanje kulturnog etosa Srba sa otpadništvom od evropske istorije, te da su time Srbi stavljeni u red grupa sa margine humaniteta. „Uzrok smrti ne pominjati” je njegov odgovor na derogiranje nacionalne kulture Srba, koje je filmom „Skupljači perja” dobilo neslućene razmere – piše Bogdan Zlatić.

Jovan Živanović i Olivera Vuču na snimanju filma „Uzrok smrti ne pominjati” 

Nacionalno je bilo jako u njegovom biću. Rediteljev otac Mihajlo, učesnik u balkanskim ratovima, prešao je Albaniju u Prvom svetskom ratu, učestvovao u proboju Solunskog fronta i dovođen u vezu sa delovanjem organizacije „Crna ruka”.

– Buntovnički impuls oca odvešće sina u partizane i Brozov tabor. Joca je 1942. skojevac i ilegalac koji u okupiranom Beogradu organizuje dolazak u partizane. Učestvuje 1944. u oslobađanju Kragujevca, zatim u borbama u Semberiji, Bosanskoj Posavini i Slavoniji, čitamo u Zlatićevoj knjizi.

Živanović je iz porodice koja je šest generacija bila građanska i njegov opus može da se posmatra u kontekstu tumačenja devijacija građanskog unutar raspadanja društvenih odnosa u socijalizmu.

– Koliko je brinuo o građanskoj ikonografiji vidi se i u filmu „Uzrok smrti ne pominjati” i sceni sa fotografom koja je snimljena u kući Momčila Nastasijevića. Prvi njegov film „Zenica” problematizuje industralizaciju zemlje i sudar građanskog s proleterskim. U filmu „I Bog stvori kafansku pevačicu” narodna muzika je postala slika proterivanja seljačke populacije u devastirane srpske gradove, te predstavlja neku vrstu tužbalice zbog izgubljenog smisla života u prostorima bez duhovnog centra – naglašava Zlatić i dodaje da je ovom reditelju početkom pedesetih u „Avala filmu” odbijeno desetak dokumentaraca, svih na temu „Srbije koju volimo”.

Potpisao je režiju 10 dokumentarnih i 10 igranih filmova među njima su „Čudna devojka”, „Te noći”, „Gorki deo reke”, „Naivko”, „Radio vihor zove Anđeliju”...

– Kao nužna koordinata sagledanja Živanovićevih poznih filmova ostaje odnos prema raznim oblicima i varijantama malograđanskog, odnosno velikoselskog mentaliteta. U filmu „RTZA” (1979) taj je odnos brutalan jer je bez ironijske distance. Ako je u životu pokazivao veliko poštovanje za autentične seljake, za one koji su ostali na pola puta između sela i grada imao je čitavu paletu pogrdnih izraza – „pejzan”, „malo iz pasivnih krajeva”, „đubrad iz radničke klase”. Poslednja tri filma bila su mu kao proročka vizija nastanka jedne hibridne ruralno-urbane kulture koja će metastazirati devedesetih godina prošlog veka – navodi autor knjige.

Živanovića vidi kao jednog od najproduktivnijih stvaralaca  koji je ostavio idejno koherentan, umetnički dosledan i životno zaokružen filmski opus, što ga, kako kaže, uvrštava u klasike srpskog filma.

Komentari2
f1afe
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Соко са Грмије
Похвале задужује пре свега аутор ове књиге јер омогућава својеврсну културу сећања на уметност у титоистичкој Југославији која је била све само не једнозначна, идеолошка и, како се данас чини широкој публици, антисрпска! Похвале и Филмском центру и Политици што је приказала ову вредну књигу. Нећемо се као народ и заједница опоравити ако не промислимо и артикулишемо новију историју, па и ону у култури и уметности.
Dr Zoran Markovic
Divan tekst o velikom reditelju. Nazalost malo poznatom i postovanom. Mi koji smo gledali njegove filmove jos se secamo pojedinih scena iz "Bog stvori kafansku pevacicu", "Uzrok smrti ne pominjati", "Cudna devojka", "Radio vihor zove Andjeliju", ... Bio je i ostao "Naivko" u tim smutnim vremenima. Veliki umetnik gorkog rukopisa. Nazalost, koliko je bio poznat i koliko je nama stalo do kulture, govori broj komentara na ovaj clanak.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.