Makiško polje ne treba pretvarati u zemljište za gradnju zgrada, metroa

Makiško polje najveće je vodoizvorište grada koje zdravom i kvalitetnom vodom napaja žitelje prestonice već duže od jednog veka. Formirano je na prostoru od nekoliko stotina hektara na šljunku i pesku starijem više hiljada godina. Voda koja se stvara u podzemnim slojevima na dubini od osam do 25 metara prikuplja se u reni bunarima uz obalu Save, a zatim svojim kvalitetom obogaćuje našu česmovaču. Ali u tom delu grada uz Savu, od Ostružnice do Čukaričke padine, planirana je izgradnja metroa, ali i stambeno-poslovnog kompleksa.

Pojedine organizacije civilnog društva i stručnjaci protive se urbanizaciji ovog prostora smatrajući da ćemo time nepovratno izgubiti blago koje u budućnosti može da nam znači život.

Već za danas planirana je javna rasprava o urbanističkom planu i predviđeno da učestvuju i svi oni koji su poslali primedbu.

Priča o Makiškom polju i prenameni više stotina hektara pokrenuta je još pre sedam godina. Tada je Institut „Jaroslav Černi” doneo studiju kojom se sužava zona zaštite vodoizvorišta. Umesto gotovo celog Makiškog polja koje je bilo u drugoj zoni, zona zaštite vodoizvorišta smanjena je na otprilike polovinu i kreće se u visini Novog obrenovačkog puta.

Do smanjenja zone, kako je tada objašnjeno, došlo je do pomeranja podzemnih voda na delu polja gde je sada planirana izgradnja. Pre nekoliko dana uputili smo institutu pitanja u vezi sa tom studijom, ali je odgovor da se u ovoj ustanovi sada radi u smanjenom kapacitetu zbog kovida i da nisu u prilici da nam izađu u susret.

Ali, ekspert koji se bavi hidrogeologijom i podzemnim vodama ima objašnjenje zašto je Makiško polje toliko važno za vodosnabdevanje grada.
– Prvo vodoizvorište na bazi podzemnih voda na obodu Makiškog polja formirano je na Belim vodama 1892. godine. Do osamdesetih godina 20. veka grad se potpuno snabdevao vodom iz reni bunara. Ta voda se filtrira delom iz reke, a delom kroz polje i dolazi do reni bunara gde se zahvata na dubini od 20 do 30 metara. Postoje još tri podzemna vodizvorišta. Jedno je Ada Ciganlija sa nizom bunara sa obe strane ostrva, drugo na novobeogradskoj strani duž Bloka 70, treće u Progaru. Pre nekoliko decenija izdašnost reni bunara se smanjila. Umesto 100 do 150 litara u sekundi, pojedini bunari su pali na kapacitet od 30 do 50 litara po sekundi, uglavnom zbog tehničkih karakteristika. Zbog toga je osamdesetih godina vođena žustra rasprava da se okrenemo zahvatanju vode iz Save koja bi trebalo da garantuje stabilno snabdevanje. Izgradnjom fabrike za preradu sirove vode na Savi napajanje grada sada se obavlja sa dva izvora – iz reni bunara i iz reke. S tim što je poslednjih godina prerada vode iz Save preuzela primat u odnosu na onu iz reni bunara – objašnjava Zoran Stevanović, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta.

Zato, kaže, mnogi smatraju da bi trebalo da se odreknemo Makiškog polja kao izvora pijaće vode. Ali voda iz Save po kvalitetu ne može da se poredi sa onom iz reni bunara koja prolazi kroz slojeve šljunka, peska i u prirodnoj sredini se filtrira.

– Makiš je postao opterećen još izgradnjom ranžirne stanice za teretne vozove. Mnogi pamte incident koji se dogodio krajem osamdesetih godina kada se prevrnula cisterna sa ksilolom, a ta otrovna materija nastavila kretanje ka reni bunarima koji su na samoj obali. Jedan deo ksilola je uspešno uklonjen iskopavanjem zemljišta, ali deo je ipak otišao ka reni bunarima. To je dokazalo da u Makiškom polju ima priliva podzemnih voda iz zaleđa.

Po pravilniku koji smo zajednički, po evropskim standardima, 2008. godine obnovili Institut „Jaroslav Černi” i Rudarsko-geološki fakultet propisana su pravila kojima se određuju šta su zone vodoizvorišta. Zone zavise od vremena boravaka kapi vode u podzemlju. Ocenjuje se deo sliva sa koga je kapljici vode potrebno da pređe put do zahvata vode i bude prečišćena. Normativ je 50 dana da bi se to smatralo drugom zonom vodozaštite. Pod prvom zonom smatra se mesto samog vodozahvata, gde se nalazi reni bunar koji bi inače trebalo da bude zaštićen i ograđen – ističe on.

Mnogi smatraju da zbog podvodnog zemljišta na ovoj lokaciji nije preporučljivo graditi podzemni metro, a posebno višespratnice, stručnjaci smatraju da to teorijski nije problem. Postoje linije metroa u Parizu izgrađene ispod Sene, a Novi Beograd i „Beograd na vodi” pokazuju da se oblakoderi mogu graditi i na veoma podvodnom tlu. Ali kada je reč o Makiškom polju pitanje je šta se time dobija ako se zarad mnoštva kvadrata ostane bez kvalitetne vode.

– Ne može urbano naselje da se gradi na Makišu jer onda može da se zaboravi na buduće izvorište. Mislim da je 2014. godine napravljena greška kada je „Černi” pomerio te zone zaštite vodoizvorišta. Šta da radimo sutra ako Savom krene kontaminirana voda koja u jednom trenutku ne može da se prečisti?! Sva rezerva vodosnabdevanja moraće da se vrati na bunare i snabdevanje vodom iz podzemlja. A i sve što bi bilo izgrađeno, zgrade, kotlarnice, kanalizacija... uticaće na kontaminaciju podzemnih voda. I najmanja havarija zagadila bi podzemne vode i onda možemo da zaboravimo na Makiš zauvek. U svakom slučaju, Makiško polje ne treba pretvarati u zemljište za gradnju zgrada, metroa… Nije ovo zaustavljanje razvoja grada, već krajnje racionalni pristup – kaže Stevanović.

Da je Makiško polje važno, smatra i prof. Miomir Komatina, svetski priznat naučnik i istraživač na polju geologije i zaštite životne sredine.

– Makiško polje je jedna povezana celina, za Beograd zlatno izvorište koje ne sme da se uništi, već sačuva za buduće generacije. Makiško polje je kristalna čaša koju ne smemo ni da okrnjimo – kaže Komatina.

Aktivnih reni bunara 97

Beograd ima 99 reni bunara, od kojih je u funkciji 97. Iz njih se zahvata oko 3.000 litara vode u sekundi. Podzemne vode iz ovih bunara su stabilnije temperature od površinskih i imaju veću mineralizaciju. Tehnologija za njihovu preradu je jednostavnija i ekonomičnija od one koja se primenjuje kod tretmana rečne vode.