Četvrtak, 05.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NOĆNI ŽIVOT BEOGRADA KROZ ISTORIJU

Azil za odocnele putnike i tramvajdžije

Kafana „Zora” i posle menjanja namene odoleva vremenu ostaje na mestu gde je nikla kao sećanje na kafanu „Bulevar” – Kako je Rista poslastičar pravio šest hiljada slavskih kolača godišnje
Већ дуже од једног века над улазом у кафану у срцу наше престонице стоји табла са називом „Зора”... Позоришни трг (Фотодокументација „Политике”)

Vilajet od tridesetak kafana duž Makenzijeve, koji je veliki Mika Alas spominjao kao najveselije prestoničko utočište, omekšala je omanja poslastičarnica na uglu Ulice kneginje Zorke, koju je bog zna kada otvorio Leontije Ristić. Nasledio ju je njegov sin Rista pa poslovanje s torti, baklava, tulumbi, krempita i šampita prebacio na izradu slavskih kolača, a pravio ih je bar šest hiljada komada godišnje! Rista je bio čestit i vredan domaćin i još bolji drugar, ali imao je običaj da radno vreme provodi u škripavom bifeu „Zoran” koji se naslanjao na njegovu radnju. Kad bi došlo vreme slava, staroslavne poslastičarnice bi radile i noću, pa i ova, Ristina, zbog čega su se dobronamerne mušterije sa zebnjom pitale kako će gazda izdržati te i tolike radne napore bez svoje „kancelarije”?

Tek tada je iz mračnih dubina noći na svetlost dana izronila istina da bife „Zoran” nije tako nazvan po utemeljivaču i vlasniku, već zbog toga što je na spratu iznad šanka, gde se stizalo tesnim basamacima, bio „antre separe” koji je radio i nakon što se oglasi fajront, a svetla u izlogu pogase. Do zore i novog radnog dana, pa otuda i onaj neobičan, šifrovan naziv.

O neraskidivoj vezi poslastičarnice i bifea svedoči tužan podatak da su zdanja u kojima su tavorili srušena u jednom danu, i o istom trošku, pa je Rista otvorio drugu u Sinđelićevoj ulici, nadomak Bulevara kralja Aleksandra i tik uz bife „Ljubićevo”, da u novom okruženju nastavi po starom.

Ali, tragična sudbina bifea „Zoran” umalo da snađe i njegovu stariju ali važniju posestrimu i takoreći imenjakinju, što se već vek i po šepuri na uglu Makedonske i Ulice braće Jugovića, u najstrožem centru Beograda.

(Foto N. Marjanović)

Pomračenje „Zore”

Nedavno je opet zatvorena kafana „Zora”, mlađima poznatija kao „prva rezerva Bermudskog trougla”. Pakpapir postavljen u izlozima nagoveštavao je da se obavljaju neki unutrašnji radovi, ali u toku poslednje dve decenije obnavljana je u dva navrata – prvo kada su joj promenili izgled i pretvorili je u kockarnicu, a zatim kad su joj vraćali pređašnju namenu. Upamćeno je da se niko zbog toga nije pobunio: ni stari gosti niti novi dušebrižnici! A bivalo je razloga jer ta kafana odavno zaslužuje da se proglasi za kulturno-istorijsku baštinu grada! Srećom, u međuvremenu je ponovo proradila, ali oni razlozi su ostali. Evo ih.

Zna se tačan datum i doba dana kad se prestonica Srbije iz balkanske kasabe premetnula u evropski grad! Neki veruju da se to zbilo 30. oktobra 1869, kad je u upravo dovršenom zdanju Narodnog pozorišta izvedena prva predstava „Posmrtna slava kneza Mihaila”. Pogrešno! Taj važan korak načinjen je četvrt veka kasnije, tačno 6. februara 1893. godine predveče, kad je zasvetlela prva električna sijalica javne rasvete, i to upravo na sastavu Carigradske i Kastriotove ulice, nadomak Pozorišnog trga, istovremeno kad i u mnogo razvijenijim zemljama Evrope i sveta!

Te večeri, dok je žmirkala prva električna bogen lampa javne rasvete, iako su mnogi Beograđani skretali pogled u stranu da ne bi oslepeli, jedan nesmotreni očevidac je zabeležio:

„Na uglu Trga i Kastriotove ulice, do ’Kolarca’, nalazila se kafana ’Bulevar’ sa hotelskim sobama, a kroz dugi hodnik ove zgrade dolazilo se do sale hotela ’Opera’ gde je svake noći svirala čuvena kapela ’Mektl’ i pevale strane pevačice. Električna svetiljka bila je okačena na zatezi razapetoj od te, do fasade druge, takođe spratne zgrade preko puta.”

Ako neko slabo poznaje zemljopis Beograda i povest njegovih kafana, spomenuti „Bulevar” još postoji, ali već duže od jednog veka nad ulazom je tabla s nazivom „Zora”. Preimenovan je zbog želje da se sačuva uspomena na imenjakinju koja je porušena radi nastojanja gradskih vlasti da Pozorišni trg prošire i upriliče vremenu. A i zdanje na „novoj adresi” starije je od veka i po!

Na uglu Trga i Kastriotove ulice bio je „Kolarac”

Istorija na doradi

Da se tako nešto posrećilo mudrijima, i kafana, i zgrada, uveliko bi bile pod zaštitom, sve po spisku materijalne kulturno-istorijske baštine, ali džaba: čak ni legendarni Ben Akiba (kako se Branislav Nušić najčešće potpisivao u ovim novinama), najveći srpski poznavalac gradske kafanske problematike, nije uspeo da se izbori sa predubeđenjima dežurnih čuvara javne čednosti pa su kafane u nekim krugovima i dan-danas prokazane kao legla poroka!

U „Zori” se godinama sastajao i kružok „klokotrista”, koje je za dva spojena stola do izloga dočekivao Aca Sekulić. Tu su, uz redovna nadmetanja u ispijanju vina a na užas zatečenih gostiju, s vremena na vreme održavali i glasne večeri svoje neshvaćene poezije, od koje bi smernim studentkinjicama književnosti udaralo rumenilo na obraze.

Kad je reč o noćnom provodu, „Zora” je bila azil za odocnele putnike i tramvajdžije sa linije 9, koja je spajala Pozorišni trg i Staru Karaburmu. I tek kad je bife „Split”, na uglu Skadarske i Bulevara despota Stefana, pod svoje preuzeo Aca Devetka, manje poznat kao Arsenije Romanić, i preoteo joj noćnu klijentelu, kafana se vratila smernijem radnom vremenu. To se zbilo mnogo pre nego što je tužna Skadarska bogaza postala vesela Skadarlija.

Ima još, ali i ovo je dovoljno da „Zora” poživi večno, a da se na tom zdanju nađu čak tri spomen-ploče! Prvu da postavi udruženje mehandžija jer je reč o jednoj od najstarijih sačuvanih prestoničkih kafana, druga da bude od „Javnog osvetljenja” zbog one bogen lampe, a treću Udruženje književnika Srbije, bar zbog Ace Sekulića i kolone njegovih sledbenika i poštovalaca. Ali ne više, jer bi pod bremenom tolikog kićenja ova prastara zgrada mogla da poklekne!

Ono, možda kafana nije radila zbog epidemijskih mera i sledstvenog pomanjkanja mušterija, ali valja i ovo spomenuti, za svaki slučaj...ANTRFILE

Makedonska ulica

Težak teret

Sličan separe kao i „Zoran”, a zamalo i istu sudbinu, imao je bife „Central” u Čika Ljubinoj ulici... mada je bio u podrumu! Gore, u nivou ulice, taborovali su lokalni pijanci, a dole boemi, ondašnji „disidenti”, uz brižnu ispomoć studentarije sa Filozofskog i Filološkog fakulteta kao simpatizera. Tu je šefovao simpatični čovečuljak koji bi na svaki sat na velikom ajnceru donosio punu čašicu i tobož brižno pitao – ko je poručio vinjak? – a kada se niko ne bi oglasio, sjurio bi ono piće u sebe na eks. Jednom ga je neko zabrinuto upitao zašto ga ne vrati gore, na šank, a on mu odgovori da je lakše uz one strme basamake bez tolikog tereta, pa zato.

Posle je „Central” privatizovan, pa modernizovan, izgubivši usput izgled, naziv, običaje... i goste. Srećom, zgrada nije srušena.

Komentari5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Бранислав Станојловић
Не спомињете Трандафиловића у Макензијевој кога се добро сећам.
Милош Марић
Прелепа прича! Хвала.
Киза
Да је среће па да се међу градским властима нађе неко довољно свестан значаја старих кафана! Није све у стакло-бетону јер то нема душу. Ове модерне ресторане за 20-30 година нико неће памтити! Али како ствари стоје рекло би се да крајњи циљ и јесте Београду узети душу и претворити га у безбојни и безличну хрпу гвожђа и бетона. Само кажем...
Sreten Bozic -Wongar
U " Central " je u kasne sate sracao Jevrem Brtkovic ali ne da pije. Pitao bi dubokim boemskim glasom da li ima njeka poruka za njrega ostavlkjena od kolege " akademca " toga i toga. Pratila ga je grupa mladih pesnika koji je za njih olicavao "boemski " zivot grada. Jevrem bi se povremeno osvrnuo i zapityao nekog od sledbenika :" Daj mi nesto iz novcanika - vracam sutra kad primim hononar od Prosvete ".
aca milosavljevic
Divan clanak, to je deo nase istorije i zivota u beogradu, koga vise nema, pa bar da citamo lepe clanke,

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.