Zaštita beogradskog izvorišta nerešiv problem

Povodom članka „Makiško polje ne treba pretvarati u zemljište za gradnju zgrada, metroa”, od 15.12, dodao bih nekoliko činjenica. Prvobitna uža zona zaštite beogradskog izvorišta na Makiškom polju protezala se od granica aluvijalne ravni reke Save do oboda Makiškog polja. Poznato je da u toj zoni postoji, verovatno najveća na Balkanu, i železnička ranžirna stanica, izvor najvećih i najgorih zagađenja. U članku je pomenuto izlivanje ksilola iz vagona cisterni koji je krenuo podzemnim tokom prema bunarima izvorišta. Ali, srećom, nije stigao. Višegodišnja praćenja efekata tog incidenta (Rudarsko-geološki fakultet, Beograd) pokazala su da se ksilol tokom vremena na tom putu postepeno razgradio, praktično nestao.

Inače, prečišćavajuća moć podzemlja prosto je neverovatna. Koliko znam, javnosti nije poznat nijedan slučaj prodora zagađenja u bunare beogradskog izvorišta. Da bi se to razumelo, treba znati da su višedecenijska izučavanja Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi” utvrdila da, generalno, u bunare izvorišta dolazi oko 80 odsto vode od reke Save, a oko 20 odsto iz zaleđa. Kvalitet vode u bunarima je dobar zahvaljujući i postojanju slabije propusnog međusloja (prašinasto-glinovitog) u široj zoni bunara, naročito ispod reke, koji se nalazi iznad drenova bunara i predstavlja prirodnu branu zagađenoj rečnoj vodi, znatno usporavajući i omogućavajući razgradnju zagađujućih materija.

Problem zaštitnih zona beogradskog izvorišta se, kao praktično nerešiv, provlači decenijama. S jedne strane su stroga zakonska ograničenja, a sa druge očigledno kršenje propisa. Najbolji primer za to predstavljaju Ada Ciganlija, sa 20 bunara, i ceo Novi Beograd, gde od ušća Save do ostružničkog mosta postoji 31 bunar. Pokušaj da se pomiri ono što se pomiriti ne može, učinio je „Jaroslav Černi” svojim predlogom i obrazloženjem zona zaštite. Ostaje da se vidi šta je i koliko učinjeno na osnovu predloga iz tog elaborata, pre svega sa aspekta kvalitetnog praćenja kvaliteta podzemnih voda.

Devedeset devet reni bunara (sa horizontalnim drenovima) predstavlja vrlo vrednu imovinu grada Beograda (kompletna izgradnja reni bunara košta oko milion evra). U „najboljim danima”, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, iz bunara je crpeno u sekundi preko 5,5 kubnih metara sirove vode. Današnja 3 m³/s rezultat su spleta više okolnosti koje prevazilaze samo stručni aspekt. Kao i sve drugo, tako i opremu i uređaje moramo stalno održavati kako bismo održavali njihovu funkcionalnost. Nažalost, kod beogradskog izvorišta podzemnih voda prisutne su akcije „u talasima”.

Treba napomenuti da bi isključivanjem bunara, tj. izvorišta, došlo do generalnog podizanja nivoa podzemnih voda u priobalju na širem području kako na Makiškom polju, tako i Novom Beogradu, sa prilično sagledivim nepovoljnim posledicama.

Beograd ima i dodatne potencijalne mogućnosti korišćenja podzemnih voda, o čemu u nadležnim institucijama postoji obimna stručna dokumentacija.

Prof. dr Milenko Pušić,
redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije