Petak, 19.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POGLEDI

Ošureni na Ilici

U sudbonosnom dža ili bu boks-meču između kovida 19 i moje malenkosti u kojem sam bio tih dana – mozak mi je bio potpuno na drugoj strani. Onda mi je neko poslao SMS poruku da se pojavio bombastični skaredni intervju izvesnog Borisa Dežulovića – koji je ustalasao srpsku javnost

Pre desetak dana mnoge beogradske redakcije su me naprasno i pod oznakom hitno zvale da komentarišem budalaštine izrečene o mom udruženom zločinačkim doprinosu sa pokojnicima čija dela ne umiru, sa legendarnim i nedostižnim Momom Kaporom, Minimaksom i hvala Bogu živim Borom Čorbom  – u poseljačivanju Beograda. U sudbonosnom dža ili bu boks-meču između kovida 19 i moje malenkosti u kojem sam bio tih dana – mozak mi je bio potpuno na drugoj strani. Onda mi je neko poslao SMS poruku da se u uglednom beogradskom časopisu „Nedeljnik” pojavio bombastični skaredni intervju izvesnog Borisa Dežulovića – koji je ustalasao srpsku javnost. Satima sam blenuo u belilo plafona bolničke sobe i analizirao razloga za i protiv? I shvatio, da u statusu mog zdravstvenog i mentalnog hendikepa ipak moram naći snage da iskoristim pravo i da kažem koju reč o učineniju (Hrvati bi rekli o uradku) pomenutog g. Dežulovića. U kojem je moje ime i skromno delo pežorativno i skaredno iskorišćeno za nasrtaj, za blaćenje i skrnavljenje grada kojeg volim, koji je moje mentalno, duhovno i egzistencijalno utočište  – u kojem žive moji prijatelji, moja deca i unučad.

Dakle pomenut sam u kontekstu intervjua koji je doveo do ushićenja  probrane  srpske erudite, dežurnu akademsku savest i intelektualnu elitu naše zajednice. Koja se utrkivala da pruži podršku Dežuloviću i da ga opravda, uvek spremna da po licu razmaže ispljuvak mržnje prema sopstvenom narodu i kulturi. Uvaženu profesorku istorije Dubravku Stojanović gledao sam na RTS-u zblanut, dok je lila krokodilske suze zato što će reči o kasabi, prljavštini i bedi seljačkog Beograda – biti  inspirativne za srpsku desnicu koja neće biti oduševljena da u Beogradu uskoro ponovo vidi g.

Dežulovića? Koji „inače veoma voli Beograd, koji ga je u doslednoj odanosti svom intelektualnom kosmopolitizmu čak jedno vreme branio i živeo u njemu?

Priznajem, sklon sam filmskoj imaginaciji pa bih se radije pitao –  od koga je bežao? Uprkos  strahovima uvažene profesorke za g. Dežulovića –  tvrdim da mu ne bi falila ni dlaka sa glave. Jer je

upravo u tome razlika? Između selendre Beograda i njega koji će moći da slobodno ušeta u bilo koji beogradski restoran i naruči ćevape – i prestravljenih srpskih vaterpolista koji su bežeći od razularene ustašoidne svetine u njegovom rodnom i kulturnom Splitu – prošle godine u veljači jedva sačuvali žive glave tako što su u odelima morali da ripe u rivu?

Sa medijskim superstarom i glavnim urednikom „Nedeljnika”, skoro pre jedne decenije sam imao relativno uspešnu saradnju u odijumu i halabuci osporavanja TV serije Ravna Gora čiji sam autor – kojom je na osnovu naloga vrha države rukovodila združena ekipa Udbe i VBA – o čemu danas imam konkretne podatke. Od tada Veljka  kao čoveka cenim a kao profesionalca poštujem. Ipak, zašto je g. Lalić smatrao da treba da da prostor u svom časopisu gospodinu koji je u dotičnom intervju izjavio da mu „Beograd liči na blatnjavu, tužnu selendru, koja izgleda kao da je snimio Radoš Bajić na metamfetaminima” – to ne znam? To je svakako Lalićeva suverena uređivačka odluka – ali ni meni koji sam u pomenutoj skarednosti pomenut niko ne može uskratiti pravo da kažem – da mi sve deluje otužno, nesolidno, denucijantno i prilično potkazivački. Na primer, zvali su mnogi, ali niko iz njegove redakcije ni da me pita – šta ja mislim o epohalnim otkrićima o propasti Beograda do kojih je došao čovek kojeg i ne poznajem – a koji se odaziva na Boris Dežulović. Ushićen zbog činjenice što on zna ko sam ja, priznajem da  ja nikada nisam čuo ni za njega ni za metamfetamine kojim su nacisti drogirali svoje vojnike – sa kojima me je Dežulović doveo u vezu. Nije mi jasno kakve veze sa metamfetaminima ima seljačina poput mene,  ali razumem  da se protagonista brutalne pljuvačine Beograda odaje i šepuri, prikazujući da se pored toga što je univerzalni i globalni ekspert za sve i svašta solidno dobro razume i u opijate?

Kao neko ko je rođen i ko i danas dobar deo života provodi na selu, kao član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti,  priznajem da se  pomalo razumem u onih 75 odsto Srba, koji su još paori, ili koji vuku korene sa sela, kojima su preci u prvom, drugom i trećem kolenu bili seljaci. I toga se uopšte ne stidim. Naprotiv – ponosim se Srbijom cara Dušana i Stefana Nemanje. Dičim se Beogradom despota Stefana Lazarevića, Karađorđa, knjaza Miloša i kralja Petra Prvog Karađorđevića. Ponosim se gradom u kojem je živeo i stvarao Ivo Andrić, Meša Selimović, Crnjanski, Stevan Raičković, Vasko Popa, Desanka Maksimović, Dobrica Ćosić i mnogi drugi. Branka Miljkovića da ne pominjem? Možda će „nekoga ubiti prejaka reč” pa će posle šest decenija procediti – ko ga je 12. februara 1961. godine obesio na lesku u šumarku zagrebačke periferije? Ili se zbilja samo ubio zbog neuzvraćene ljubavi? Koju oduvek u Zagrebu dele šakom i kapom?

Možda sam ja od nekoga plaćen da volim svoj narod? I Beograd? Ko zna? Ne znati ama bas ništa o piskaralu iz čuvenog splitskog „Feral tribjuna”, o gromadi koja se, kako ovih dana pišu njegovi agitatori, proslavio romanom „J… sad hiljadu dinara”, koji je ovih dana objavila beogradska „Laguna” pa cela priča sa intervjuom deluje kao dobro dizajnirani marketinški trik  – dokaz je mog duhovnog siromaštva, nepojamne  neinformisanosti, retrogradnosti i robovanju svemu onome što je g. Dežulović šampionski superiorno, sa akademskom mimikrijom adaptiranja davno prevazišao i apsolvirao. Pa može da deli packe i levo i desno. Može kad mu se ćefne da u svom javnom obraćanju, u pomenutom intervju da kaže – citiram „da ga boli k… i za Hrvatsku i za Srbiju”? Koja suverenost, širina i erudicija?

Kad smo kod muškog polnog organa, kojeg gle čuda i ja u 67. godini još imam – red je da prijavim da i mene doduše povremeno bolucka. Ali, ipak ima razlike. Mene ud ne boli za moj narod – boli me samo za Hrvate... Da li je to počelo dok sam 1971. godine kao student FDU iz Beograd bio na studijskom putovanju u Zagrebu, kada smo Dik, Laza, Branko, Srđan, Rade i ja mladalački verovali da možemo slobodno šetati Ilicom i govoriti maternjom ekavštinom malo glasnije od šapata – ne znam?

Ubrzo zatim se sa spratova kuća pored kojih smo prolazili sručila vrela voda na naše glave i ozbiljno nas ošurila?

Možda mi je veliki Lordan Zafranović čijoj hrabrosti, snazi, ljudskoj širini bez ikakvog nacional-šovinističkog predznaka se divim – otvorio oči i pomogao da gledajući njegove antologijske scene sa maljem u filmu „Operacija u 26 slika” dokučim ponore zla, genocidnosti i mržnje Hrvata prema Srbima? Ipak, ruku na srce, ne verujem da je g. Dežulović ustaša. Kao što ne verujem da stvarno mrzi Beograd? Gotovo sam siguran da to nije tačno. Slažem se sa profesorkom Stojanović i slutim da je zaljubljen u naš  grad – ali verujem da ima traumu. Da je nečim povređen, moguće skrajnut i zapostavljen. Možda mu je neko uzeo igračku?

Kad pogledam, niko ozbiljan i relevantan nije ni ustao da od g. Dežulovića brani srpski prestolni grad.

Plemenito je što je to pokušao Goran Vesić kome su jedva dočekali da spočitaju da je glup, da bez obzira što je taze član Udruženja književnika Srbije ipak bolje broji betonske cokle na Trgu republike.

Dežulović i njegovi dečki su jedva dočekali Vesićevu odbranu  Beograda. Slutim kako ću i sam proći?

To je hrana za njihovu taštinu, specijalni ala kart meni za njihov  ego, za njihove frustracije i korektiv kompleksa očigledne inferiornosti. Beograd niko ne treba da brani od  samodovoljnih egzibicionista i ekvilibrista poput g. Dežulovića i njegove bratije. Beograd se najbolje brani sam – svojom lepotom, monumentalnošću, duhom, čovekoljubljem, otvorenošću za sve ljude dobre volje, kulturom i slobodom... Ako je g. Dežulović svojom frustracijom pokušao da skrene pažnju na sebe – evo, ja sam spreman da mu je ukažem. Pozivam ga na ručak, u Skadarliju. Ili gde god poželi u prljavoj beogradskoj kasabi.  Neka ne brine, počistićemo dobro – ima sve da blista. Neka povede i Veljka Lalića – baš bih se radovao da vidim starog druga…

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari52
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Ranko
Covek je legenda! Radose kupili ste me ovim clankom za sva vremena, vi ste nivo za tu ekipu i tako ste i odgovorili!
Srdjan
sta reci osim SVAKA VAMA CAST Radose na ovome! Ako ne branimo sebe i svoje niko drugi nece..
Noni
ne treba se spustati na nivo Dezulovica i ekipe... Alal vam vera Radose na ovom clanku i odgovoru
Lara
Koliko je Rados fin, odgovorio mu je na nivou! Bravo
Srdjan
Rados je tog Duvelovica pozvao na rucak u Skadarliju. Bravo. To je najveca vrlina pravoslavlja i najbolja odlika srpskog identiteta. Pitam gde bi Duvelovic pozvao Radosa? Mozda u Jasenovac?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.