Pet voštanica

Pet sinova otadžbini odgajila je Stanojla s mužem Radičem Radičevićem, opremila i ispratila u rat. Otišli su najstariji Pavle i Marko, kapetani prve klase. Za njima Miloje, inženjer i kapetan druge klase, za ovim Vasilije, učitelj, i najzad najmlađi Radoš.

Od njih petorice sa bojišta se vratio najstariji Pavle, na bolovanje da vida rane, a ostala četvorica pala su slavno, zapisao je sveštenik i pisac Milisav D. Protić Gučanin, pa nastavlja: „Prvo je pao Marko, pa onda srednji i najmlađi – istog dana. Miloje na Šapcu. Radoš na Žarkovu, a učitelj Vasilije od velikih ratnih napora umro je u Trsteniku. Majka nije bila te sreće ni da joj prvenac Pavle zapali sveću. Austrijanci 1915. u Kaoni ubiše i njega, prvu i poslednju nadu Stanojlinu.”

„Sa pet sveća i pananija došla je da prekadi podušja sinovima, poređala pet čaša ukuvane pšenice i izvadila pet sveća. Dok je pop Uroš Ocokoljić čitao, Stanojla je uzdisala i do zemlje se klanjala, krsteći se i moleći se Bogu. Ono što je za divljenje i primer junaštva, pričao je pop Uroš, Stanojla je poput Jugovića majke ’i tu majka tvrda srca bila, i od sebe suzu ne pustila’...” Gledali su taj prizor austrijski vojnici, zapisao je Miloje Radičević (mlađi) „i shvatili da nikad ne mogu pokoriti ovaj narod, a ubijali su nevine od Goračića do Kaone i Dubca, neke odveli u Guču i tu kasnije obesili”, sve to zabeleženo je među koricama knjige „Dragačevci ovenčani Karađorđevom zvezdom”.

Sveću je majka zapalila i pananiju pripremila i za sina Miloja, istaknutog socijalistu, koji je u Kaonu i sela Gornjeg Dragačeva doneo te ideje, još kao student tehnike na Visokoj školi u Beogradu. Da su prihvaćene pokazalo se na Vaskrs 1909, kada je u njegovom selu osnovana mesna organizacija Srpske socijaldemokratske stranke, a Miloje na sabor kod crkve sa socijalistima došao noseći crveni barjak.

Prednjačio je i na nakon što je napisao diplomski rad i otišao kao rezervni oficir u Prvi balkanski rat, u kome je pisao dnevnik, ali sudbina tog Radičevićevog rukopisa nije poznata, dok je u Drugom balkanskom ratu protiv Bugara teže ranjen u ruku i onesposobljen za pisanje. Po diplomiranju zaposlio se u Ministarstvu građevina Vlade Srbije, a već u prvoj godini Velikog rata bio na komandnom mestu čete u Desetom pešadijskom puku prvog poziva, kao kapetan druge klase.

„Bio je izuzetno hrabar kao vojnik i umešan komandir svoje jedinice”, navodi se dalje, te da je poginuo u žestokom borbenom okršaju kod Šapca 1914. godine i osta zapisano da je svojim držanjem zaslužio Zlatnu oficirsku Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Roditelji su njegovo telo preneli u rodno selo i tu sahranili.

„Div-junake, vitezove Karađorđeve zvezde sa mačevima, najvišeg odličja oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine, rodilo je podneblje u kome žive ljudi koji su od davnina poznati po oslobodilačkom duhu, radišnosti, čestitosti i poštenju. U balkanskim i Prvom svetskom ratu, Dragačevci su masovno učestvovali i – ginuli: živote je slobodi darovalo 3.240 ratnika. Oni su se iskazali junaštvom, a najistaknutiji, od kojih su neki preživeli žestoke ratne okršaje, uvršteni su u ovu knjigu – pamćenicu, spomenicu, nezaboravnicu”, pišu Radovan M. Marinković, Nika – Nikola Stojić, Joviša M. Slavković i Zoran Marinković, autori knjige „Dragačevci ovenčani Karađorđevom zvezdom”, u izdanju Biblioteke Opštine Lučani.