Strpljivo čekam umetnost uživo

Mnogi se slažu da je u okolnostima u kojima živimo već mesecima, u takozvanoj novoj normalnosti (izraz koji mnoge iritira), najviše pogođena kultura. Otkazivanje ili odlaganje mnogih manifestacija i nemogućnost da se nastupa pred brojnijom publikom, ukratko kultura na kašičicu, navela je mnoge da se javno zapitaju da li je boravak u pozorišnoj ili koncertnoj dvorani opasniji od boravka u javnom prevozu, supermarketu ili kafani. Da ne govorimo i o opštijim pitanjima – osećanju da nam je neko ukrao život, oteo slobodu, dok u nedostatku jasnih činjenica cvetaju teorije zavere... U seriji razgovora prenosimo šta o svemu ovome kažu umetnici i poslenici kulture.

Ne mogu da prihvatim izraz „nova normalnost”. Moj odnos prema porodici, profesiji i umetnosti ostao je isti, bez obzira na okolnosti. Trudim se da svoj posao obavljam najbolje što mogu, dan po dan, trenutno bez ikakvih očekivanja, jer kultura Srbije pati od nemara i zapuštenosti mnogo pre pojave pandemije. Besmisleno je govoriti o sebi u trenutku opšteg kolapsa, kada priličan broj mojih prijatelja i kolega živi u neizvesnosti, kada gubimo kontrolu nad sopstvenim životima, rastrzani između osećanja straha, nemoći i besa, kaže sopran Aneta Ilić, umetnica koja je solo pevanje studirala na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasama prof. Biserke Cvejić i prof. Irine Arsikin (postdiplomske studije). Ostvarila je uspešne koncerte kao solista sa značajnim domaćim i stranim orkestrima, kamernim ansamblima i dirigentima. Na repertoaru ima veliki broj vokalno-instrumentalnih dela od baroka do savremenog doba (izvodila je i muziku domaćih kompozitora Ljubice Marić, Stevana Hristića, Miloja Milojevića, Dejana Despića, Dušana Radića, Vlastimira Trajkovića, Anje Đorđević, Isidore Žebeljan).

Upitali smo je kako uspeva da u novim okolnostima očuva glas i koliko joj znači rad sa studentima na FMU.

– Upravo me rad sa studentima održava i teši. Zajednički tragamo za napretkom i spremamo se za bolja vremena koja će sigurno doći. Mnogo toga sada izgleda drugačije, ali istovremeno dešava se da na koncertu sa publikom, pod maskama, taj kontakt uživo dobija neku novu, tananiju dimenziju. Kao da smo još više usredsređeni jedni na druge, pažnja i užitak su veći. Pomalo mi i odgovara ovaj život u ilegali uz knjige, fantastične snimke i kovanje planova o novim programima i kamernim resitalima za uži krug prijatelja – ističe Aneta Ilić.

 U okviru 52. Bemusa naša sagovornica je veoma emotivno izvela premijerno „Molitvu” Isidore Žebeljan (1967–2020), kompozitorke čiji se odlazak dogodio u pandemijskim danima. O tome u kakvom sećanju joj je protekao ovaj nastup Aneta Ilić odgovara:
– Uz veliki napor i neizvesnost, Bemus je 2020. ipak održan. Zahvalna sam na tome zbog činjenice da je publika mogla premijerno da čuje još jedno specifično delo Isidore Žebeljan, da ponovo oseti njeno prisustvo kroz istinu, ljubav i stil svojstven samo njoj. Govoriti tekst „Molitve” je samo po sebi intiman čin, tumačiti ga kroz Isidorinu muziku, u trenutku kada nas je napustila, za mene je bio oproštaj i odavanje počasti. Isidora i ja smo se još na studijama prepoznale i odmah razumele. Često kažem da mi je njena muzika postala toliko bliska da je osećam kao sopstvenu. Naročito „Rukoveti”. Njena dela su zahtevna, ekstremno kreativna i slojevita. Sa svakim izvođenjem ponovo me provocira, iskušava i tera na traganje za novim, iskrenijim i još slobodnijim izrazom. Višestruko me je nagradila i učinila da steknem poverenje u samu sebe. Raduje me da ću u narednom periodu imati mogućnost da snimim njene „Rukoveti” i to u verziji koju najviše volim – sa klavirom.

Naša sagovornica govori i o tome na koji način će nas novi uslovi života promeniti:

– Sigurna sam da su nas okolnosti već promenile, pre svega mentalno. Uvidećemo u kojoj meri. Nažalost, čitava situacija kod nas ne deluje optimistično, bez obzira na koronu. U vremenu  opšte otuđenosti i usamljenosti, vladavine virtuelnog sveta društvenih mreža, količine banalnih besmislica kojima smo kao društvo svakodnevno izloženi teško je zadržati pravi kurs, ali ne i nemoguće. Sigurna sam da će duh naći načina da se ispolji i povede ka putu isceljenja. Ono što leči je kontakt sa drugima, razmena, zajedništvo. Umetnost uživo. Strpljivo čekam taj trenutak i radujem mu se.