Utorak, 25.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: KATARINA ŽUTIĆ, glumica

Korak ka renesansi karijere

Dugo sam dobijala uloge mladih žena sa margina društva, a sada moje godine dopuštaju da ljudi počnu da me percipiraju kao zrelu gospođu
Катарина Жутић (Фото: Страхиња Аћимовић)

Film „Ime naroda” bio je prvi korak ka renesansi moje karijere, zatim je došla Ruža u „Tatama”. Sada imam novi zadatak, koji ću pokušati da opravdam u seriji „Švindleri”. Ovako glumica Katarina Žutić, u razgovoru za „Politiku” komentariše ovu godinu koja joj je bila radna i uspešna uprkos novonastalim okolnostima i borbi sa nevidljivim neprijateljem.

Katarina Žutić svoju karijeru gradi studiozno. Iza sebe ima ceo spektar brižljivo odabranih scenskih heroina: Barbara Smit, Lusila Žurden, Helen, Peg, Liza, Žozi, Svetlana, Vera, Anka Đurvić, Lejla, Nina, Erna. Osim kao glumica uspešno se potvrdila i kao reditelj.

Posle Milice Miletić Tomić u filmu Darka Bajića „Ime naroda”, odnosno Ruže u seriji „Tate”, ovih dana istrajavate na, kako rekoste, seriji „Švindleri”. Koji je u ovom slučaju vaš glumački zadatak? Kako stižete da ukrstite sve obaveze?

U seriji „Švindleri” igram elegantnu, šik i pomalo ekscentričnu damu, bogatu mondenku na zalasku mladosti i karijere. Tekst je pisao izuzetno talentovani, mladi Adam Ranđelović, vrlo je inspirativan, nosi sa sobom atmosferu, vreme između dva svetska rata, taj vokabular, način komunikacije, zaista je divan poligon za igru. Takođe, izuzetno me raduje saradnja sa rediteljkom Slobodankom Radun, koja se školovala i radila u Pragu, zaista je uživanje uraditi konkretne indikacije koje ona sugeriše. Pored toga sarađujem sa divnim kolegama, mladim Slavenom Došlom, sa kojim prvi put igram i na kraju, ali nimalo manje važnim, Dejanom Lutkićem, sa kojim sam imala prilike da igram više puta, sa tom razlikom što sada igramo partnere.

Kakvu vam je zapitanost doneo rad na seriji „Tate”? Mnogi konstatuju da u ovoj seriji podsećate na majku Svetlanu Bojković. Slučajno ili ne?

Ružu sam radila sa uživanjem. Sem toga, pokušala sam da naučim više i usavršim se u glumi pred kamerama. Pitanje koje postavljam sebi je uvek isto, sa malim varijacijama, a to je: koliko još imam prostora da budem bolja? Odgovor koji dajem sebi je uglavnom: dosta. To je, pretpostavljam, deo moje ambicije. Za mamu, hvala na komplimentu. Ona je igrala u velikim serijama koje su obeležile čitavo jedno vreme, raduje me ako sam uspela da makar malo dodirnem takvu konotaciju. Što se izgleda tiče, nas dve smo ipak blizak rod, pa nije ni čudo što ličimo.

Na filmu i u serijama nekako su vam uvek davali iste uloge, sve do novinarke Milice Miletić Tomić („Ime naroda”), koja se borila za ljudska prava, ravnopravnost među polovima i uopšte ravnopravnost. Koje osećanje je ponovo izbacilo Milicu Miletić Tomić u srpsku realnost?

Dugo sam dobijala uloge mladih žena sa margina društva, naigrala sam se takvih uloga. Mislim da se ova promena desila jer sam dostigla određene godine koje su dopustile da ljudi počnu da me percipiraju kao stariju, zrelu gospođu, a ne više kao devojku ili mladu ženu. Zanimljivo je da je, kad sam tek stupala na glumačku scenu, prvi moj posao u životu bila saradnja sa Darkom Bajićem, kada mi je poverio ulogu DDT u „Crnom bombarderu”. On me je prvi put stavio pred kamere, a i ovaj drugi put, u osvit „zrelog doba” on mi je poverio, opet za mene prvu, ulogu zrele žene.

(Foto A. Vasiljević)

Koje borbe ste vodili u sebi tragajući za slojevima koje ste slagali u liku Milice Miletić Tomić?

Milicu sam tražila po sebi, modifikujući osobine koje imam u njene osobine. Ona je bila velika žena jer je bila: jaka, odlučna i hrabra, pokušala sam te sadržaje da nađem u sebi, izvučem ih u prvi plan, zanemarim nepotrebno, poverujem u taj koncept i nastala je moja interpretacija Milice Miletić.

Zašto sve novinarke treba da budu zahvalne Milici Miletić? Za šta bi se ona borila u našem vremenu? Ima li danas takvih žena?

Milica Miletić je bila novinarka, imala je poligon na kome će glasno moći da govori svoje mišljenje, imala je sredstvo za borbu, otvorila je svoju novinsku redakciju. Takva novinarka, kakva je bila Milica, potrebna je u svakom vremenu, a danas pogotovo. Govorila je o onome o čemu se ne sme u vreme okupacije za vreme Prvog svetskog rata i pred oslobođenje, otvorila sirotište gde su se udomljavala deca koja su izgubila roditelje u ratu, bila je borac za bolje i plemenitije društvo.  Ona je bila jedna od prvih žena na našim prostorima koja se borila za ženska prava početkom dvadesetog veka. Iza sebe je ostavila veliki, svetli trag za buduće generacije. Ponosna sam što sam učestvovala u filmu koji je naše društvo podsetio na postojanje takve gromade od žene kakva je bila Milica Miletić.

Odnos društva prema porodici je definitivno promenjen u ovom veku. Porodica više nije, kako su komunisti voleli da je zovu, ćelija društva. Porodica je postala nešto što oduzima dragoceno vreme od pravljenja novca?

Živimo kapitalistički feud, moderno ropstvo, a sa koronom definitivno izgleda da je vreme „izašlo iz zgloba”, ali to je rekao i Šekspir kroz Hamletova usta pre više vekova... Ponekad sebe podsetim na one čike i tete, kad sam ja bila mala, koji su se zgražavali na tadašnje vreme, a meni je izgledalo sasvim bezbrižno. Ali svakako smatram da je situacija u celom svetu danas daleko od bezbrižnog.

Odlikuje vas hrabrost, odvažnost, iskrenost. Volite Adu Bojanu, akvarele i muziku? U čemu je njihova draž?

Hvala na lepim rečima. Uživam u mojim hobijima, oni su deo moje ličnosti, ne bih mogla bez njih da budem kompletna.

Šta biste poželeli našim čitaocima u 2021. godini?

Moje rešenje za crne dane je uvek putovanje u neki moj hobi u kome se izgubim kao dete i na taj način pregrmim loše vreme, a bolje sutra uvek dođe. Svima nam u ovoj godini želim zdravlja, sreće i ljubavi.

Tri režije

U matičnom Ateljeu 212 ste režirali „Noževe u kokoškama”, a u tetru „Vuk”, „Kraj vikenda”? Kakva je sudbina ovih predstava s obzirom na nove okolnosti?

Premijerom predstave „Noževi u kokoškama” završila sam master studije režije krajem septembra 2019. To je priča o mladoj ženi u ruralnim predelima, koja uspeva, uz krvave posledice da se oslobodi stega društvenog sistema, koji je, pošto je žensko, ne prepoznaje kao ljudsko biće. Dakle, predstava nosi feminističku ideju u težnji ka idealnom, ili makar malo ravnopravnijem društvu. Moja druga režija bila je za privatnu produkciju „Impresario”. Reč je o tekstu Mome Kapora „Kraj vikenda”, a tema predstave je strah od starenja i strah od smrti, tihi teror mladosti. Nijedna od ovih predstava se, nažalost, trenutno ne igra, zbog svih problema koji su zadesili naša pozorišta u ovim teškim vremenima. Trenutno radim na tekstu Joneska, kog bi trebalo da postavim u Ateljeu 212 sledeće sezone.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.