Knjige mogu da leče kao antibiotici

Tek što je njena nova knjiga „To je ljubav, slepa sila”, završena uoči neodržanog sajma, uprkos virusu korona počela da krči put do čitalaca, iz Moskve je Ljiljana Habjanović Đurović primila vest da je dobila „Zlatnu medalju A. S. Puškina”. Obradovala se i sela da piše – završni deo „Ostroškog trimirja”. Nagradu će svakako pridružiti ostalim, a da li joj i sada kao jednom od najčitanijih autora znače kao u danima kada je pisala prve stranice.

– Nagradu mi je dodelio Međunarodni festival stvaralaca slovenskih zemalja „Zlatni vitez” za, kako se to obrazlaže, „izuzetan doprinos književnosti”. To je u stvari priznanje za životno delo, i od srpskih pisaca dobio ga je samo Dobrica Ćosić 2010. godine. Trebalo je da mi bude uručeno u Moskvi, na velikoj svečanosti u Hramu Hrista Spasitelja, ali zbog poznatih okolnosti nisam mogla da otputujem. Nisam htela da mi medalju pošalju poštom, niti da je u moje ime primi neko iz naše ambasade već čekam dan kada ću moći da odem u Moskvu i primim je lično – ističe naša sagovornica i dodaje:

– Nekada, kada sam bila na počecima karijere, mislila sam da su mi nagrade potrebne. Nisam ih dobijala, i ispostavilo se da mi i nisu bile potrebne. Danas, nagrade ne mogu da promene moju karijeru. Ali, priznajem, svaka me obraduje.

Da uzvrati onima koji su na njen doprinos književnosti uzvratili „Zlatnom medaljom” posle 17 romana, posvetila se stihovima. Krajem novembra iz štampe je izašla i njena prva zbirka pesama „Žena u Hilandaru”, objavljena je dvojezično, na srpskom i ruskom, a povod je bilo upravo to priznanja koje je dobila u Rusiji.

Na pitanje da među svojim delima odabere neku posebnu, uvek podseti da joj je „Petkana”, objavljena 2001, najdraža knjiga, a da će onu najbolju tek napisati.

– „Petkana” je knjiga koja je promenila i mene i moj život. Nekada, pisala sam zbog sebe. Zato što sam želela da budem pisac. Zato što sam srećna dok pišem. Sada, pišem sa željom da svojim knjigama služim Svetoj Petki, Presvetoj Bogorodici i veri hrišćanskoj. A služeći njima služim i ljudima – uverava Ljiljana Habjanović Đurović.

Nije bilo Sajma knjiga zbog pandemije ove godine, a ona je po običaju za susret sa čitaocima spremila novo delo – drugi deo „Ostroškog trimirja”, inspirisanog životom Svetog Vasilija Ostroškog. Kako se sada sreće sa čitaocima, kojima je na svom štandu neumorno potpisivali knjige, znači li to da sada nema žulj na prstu od potpisivanja i posveta?

– Svi smo se prilagodili novim prilikama. Kada je objavljen roman „To je ljubav, slepa sila”, čitaoci su počeli da se javljaju i poručuju knjige sa posvetom. Toliko ih je bilo da sam prvih desetak dana potpisivala knjige po nekoliko sati dnevno i, kao na sajmu, dobila sam žulj na prstu – smeje se autorka i priznaje da je posebno raduje što, sudeći po porukama i pismima koje dobija posredstvom društvenih mreža, čitaoci potvrđuju da ih nije izneverila. Traže njene knjige u knjižarama, crkvenim prodavnicama, pa je recimo, šest paketa otpremljeno u Australiju preko Eparhije šumadijske. Ima i onih koji joj potom poput jedne Beograđanke napišu „da je doprinela njenom ozdravljenju više nego antibiotici” jer vreme u krevetu prekraćuje čitanjem.

Knjige su Ljiljani Habjanović Đurović promenile život, a odavno je rekla da je okretanjem veri počela „da otkriva ko smo, odakle smo došli i kuda idemo”, poručujući sada da nas samo ljubav može spasiti. Sada uz masku, bez zagrljaja, druženja, pitamo je kako živi i piše u vreme korone.

– Nisam prestala da grlim muža i nisam na distanci sa sinom. A oni se trude da me ne izlože riziku. Ali zagrljaji i poljupci nisu jedini način da se iskaže ljubav. Ta ljubav koja nas može spasiti nosi se u srcu. U duši. U umu. Iskazuje se delima. Pandemija gotovo ništa nije promenila u mojoj svakodnevici. Izolacija je prirodno stanje umetnika i molitvenika. Ja inače živim vrlo svedeno, posvećena molitvi, radu i porodici. Sticajem okolnosti, „družim” se uglavnom kroz telefonske razgovore. Na gradska dešavanja, gde se ljubi u vazduh, da se ne bi pokvarila šminka i grli lažno, gde niko nema strpljenja da čuje odgovor na pitanje „Kako si?”, jer ga odgovor zapravo ne interesuje, odavno sam prestala da idem. Jedino mi mnogo, zaista mnogo, nedostaju književne večeri i susreti sa čitaocima – iskrena je književnica.

Na knjigama duhovnog ciklusa uvek je zahvaljivala mitropolitu Amfilohiju na podršci, on je čitao njene knjige pre objavljivanja, davao joj dragocene savete. Da li će počivšem duhovniku da zahvali i u trećoj knjizi?

– Zahvalna sam Bogu što me je pre dvadeset godina uputio na tog čoveka, a njemu što me je prihvatio pod svoje duhovno okrilje. Imam mnogo divnih uspomena na naše susrete i razgovore. Njegov odlazak doživljavam kao ličan bolan gubitak. Prosto ne mogu da zamislim da ga više nikada neću videti, da me više nikada neće pozvati, da ja više neću moći njega da pozovem, da nikada više na moje: „Dobar dan” neću čuti one reči kao blagoslov: „O, Ljiljana! Bog dobro d’o!” Počevši od „Petkane”, sve moje knjige pročitao je u rukopisu. Za neke od njih napisao je i predgovore. To mi je mnogo značilo. Znala sam, kada on kaže: „Lijepo ste ovo napisali”, da sa knjigom mogu slobodno i pred Boga i pred ljude. Čitao je i rukopis novog romana „To je ljubav, slepa sila”, mada je bio avgust, a on okupiran presudno važnim poslovima i brigama. Stigao je i da u rukopis dopiše podatak o prisajedinjenju njegove rodne Morače Crnoj Gori. Knjigu koju sada pišem, treću knjigu „Ostroškog trimirja”, njemu ću posvetiti – kaže na kraju Ljiljana Habjanović Đurović.