Kraj američkog sna

Davnog 4. oktobra 1993. tadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin izdao je naređenje za bombardovanje moskovskog Belog doma, sedišta Vrhovnog sovjeta, jedne od poslednjih političkih institucija preostalih iz vremena Sovjetskog Saveza. U haosu koji je pratio ovaj događaj život je izgubilo više od hiljadu ljudi. Bio je to konačni kraj prve zemlje socijalizma. Usledio je period ubrzanog prilagođavanja novim društvenim odnosima, drugačijim uslovima privređivanja, poimanja ličnih sloboda, ali i nadiranja „divljeg kapitalizma” i kriminala koji su najveću državu na svetu unazadili po svim parametrima.

Jeljcinu je bilo jasno da povratka na staro nema i da Rusiji predstoji težak period uklapanja u svet kojim vlada Amerika. Tražio je reforme. Bio je to trenutak da se učini preokret kakav je u proteklih sedam decenija bio nezamisliv. Bombardovanje Belog doma bio je korak – u nepoznato. Potonji događaji pokazali su da Boris Nikolajevič svoju viziju nije mogao lično da ostvari. Posao je poverio Vladimiru Putinu.

Ruska 1993. Americi se desila krajem 2020. Ne toliko slična po karakteru, koliko po neminovnosti. Nedavnim burnim događajima u Vašingtonu i potonjim zahtevima američkih demokrata za prevremenu smenu predsednika Donalda Trampa, SAD su pokazale da „američki san” koji su tako uporno i nasilno nametale svetu, više ne postoji. Sve se srušilo u onih nekoliko sati u kojima se videlo da, za razliku od Jeljcinovog shvatanja države i njenih obaveza, Trampova politička ideja nije ukorenjena u kulturnom, istorijskom ili političkom biću običnih građana, već da počiva na – sirovoj snazi rulje.

Usledile su posledice: zahtev za prevremenu predsedničku promenu, hajka na demonstrante, hapšenja, blokiranje naloga na kompjuterskim društvenim mrežama, vanredno stanje… Praktično, uvođenje svojevrsnog autoritarnog oblika vladavine. Posle propale revolucije desila se – kontrarevolucija. Tehnologija koja je danas svima dostupna, a pogotovo onima koji drže vlast, omogućuje novodošavšim demokratama Džozefa Bajdena da uticaj Trampovih republikanaca srube do maksimuma i na duže vreme im onemoguće povratak na čelo zemlje. Na redu je ubrzano uspostavljanje – „nove istine”.

Ma koliko se poređenje moskovskih događaja od pre 27 godina sa ovim vašingtonskim činilo izazovnim, među njima ima malo toga zajedničkog. Prvi su se dogodili u zemlji koja je bila željna budućnosti dok drugi neodoljivo slute na povratak u prošlost. U vremena protiv kojih su se, koliko pre nekoliko meseci, digli Amerikanci svih političkih uverenja, vera i boje kože. Ubistvo tamnoputog Džordža Flojda samo je potpalilo fitilj koji je već bio dovoljno usijan.

Ne bi trebalo smetnuti s uma da su upravo demokrate tokom svojih prethodnih vladavina dovele SAD do toga da se simpatije ostatka sveta, pa i najbližih im saveznika polako ali neminovno urušavaju. Mnogi su s pravom počeli da se pitaju da li ima smisla i dalje podmetati leđa za projekat koji je pokazao previše loših strana i koji je, na kraju krajeva, doživeo krah. Donald Tramp je svojim spoljnopolitičkim odlukama samo završio ono što su drugi odavno započeli. Mnogi se pitaju na koji način i koliko će ono što se dešava u rastrzanoj Americi uticati na ostatak sveta. Pa čak i da li će velika zajednica opstati u sadašnjem obliku. Sve glasnije najave pojedinih južnih država da su sklone secesionizmu opravdano brinu. Sovjetski Savez se raspao, praktično, bez ijednog ispaljenog metka. Malo ko veruje da je sličan scenario moguć i u SAD. I to u 21. veku.

Šta svet može da očekuje od Amerike? Da li će se zemlja, barem na neko vreme, okrenuti sebi i okaniti projekta „obojenih revolucija”, ratova na prostorima za koje većina Amerikanaca nikada nije čula, sukobljavanja sa neistomišljenicima? Da li će ustuknuti pred Kinom, Rusijom, Iranom, Evropom bez Velike Britanije… kako bi u miru povratile nekadašnji uticaj?

Kako god bilo, početak ne obećava mnogo. Jer nova administracija stupa na dužnost u trenucima do sada neviđene podeljenosti u društvu. Na to ukazuje i činjenica da se u mnogim gradovima za dan inauguracije Džozefa Bajdena najavljuju masovne demonstracije. U Vašington je već dodatno upućeno više do 15.000 čuvara reda.

Odgovor vlasti na pozive na neposlušnost biće ključan za dalji opstanak cele zajednice od 50 država. Ipak, najopasnije što može da zadesi SAD je – povratak autokratije. A prema ponašanju zvaničnika i običnog sveta, čega smo svedoci poslednjih nedelja, sve ukazuje upravo na to.

Amerika nije Rusija, ali neki procesi su neizbežni...