Individualnost je ushićeno ime za usamljenost potrošača

Od „jake misli”, koja je bila u osnovi revolucionarne delatnosti, nekako se nehajno stiglo do „slabe misli”, koja se bavi zaštitom prava manjina i rasparčava svaku borbu na bezbrojne ogranke poput feminizma, ekologizma i raznih pokreta za zaštitu pojedinčanih prava, piše italijanski filozof Dijego Fuzaro (1983) u knjizi „Misliti drugačije – Filozofija neslaganja”, sporeći vrednosti i norme koje neoliberalni poredak nameće kao podrazumevajuće u automatizovanom globalnom društvu. Knjiga je nedavno objavljena i kod nas u izdanju „Klija” u prevodu Marina Pavića.

U svom obračunu sa „potrošačkom desnicom” Fuzaro ne štedi ni „kulturnu levicu”, intelektualce i novinare koji su doprineli stvaranju jednog politički korektnog diskursa koji sputava kritiku. Masovni konformizam koji a priori negira bilo kakvo neslaganje, u potpunosti odgovara stvarnosti koju nameće kapitalistički mondijalizam, kaže autor, citirajući De Tokvila da „potrošačka civilizacija oslobađa od potrebe da se misli svojom glavom”. Politički korektno jednoumlje – dotle se došlo, smatra Fuzaro, koji je doktorirao na univerzitetu u Milanu, gde predaje istoriju filozofije i upravlja Centrom za interdisciplinarna istraživanja istorije ideja. Knjigu „Misliti drugačije”  posvetio je onima koji još imaju hrabrosti da hodaju uspravno i da brane do kraja sopstvene stavove.

Kažete da se danas iza očiglednog trijumfa slobodnog pojedinca zapravo nalazi robinzonovski usamljenik, nesposoban da dođe do svesti o potrebi otpora. Da li današnja individualnost ima bar neku prednost?

Danas je individualnost samo ushićeno ime koje zapravo znači usamljenost potrošača bez korena i bez identiteta. Taj prividni trijumf slobodnog pojedinca i personaloizacije, od personalnih kompjutera do takođe personalnih trenera, lajf kouča ili ličnog savetnika za šoping, koegzistira s nečuvenim usamljeničkim životom masa. U metrou ili autobusu, u vozu ili tržnim centrima, robinzonovski pojedinac iako okružen stotinama ljudi, ostaje izolovan i usamljen, nesposoban da komunicira i da kroz dijalog dođe do svesti o potrebi otpora prema svetu laži u kojem obitava. Godina 1989. je obećala slobodu pojedinaca nakon veka totalitarizama. Umesto toga, postigla je novi neoliberalni totalitarizam izjednačenih pojedinaca, koji misle na isti način. Kapitalizam ili neoliberalizam, šta god više volite, ne ostvaruje individualnosti već ih uništava u otuđenju, eksploataciji i homologaciji.

Vaša je teza da vladajuće jednoumlje automatski stavlja znak jednakosti između kritike sadašnjeg ekonomskog fanatizma i rehabilitacije davno preminulog komunizma?

Da naravno. Dominantni poredak delegitimiše svaku kritiku, jer pretpostavlja da se kritika podudara sa nostalgijom za fašizmom ili komunizmom. Opšta osuda tih, sada nepostojećih, totalitarnih režima pretvara se na kraju u ideološki adut legitimizacije novog klasnog poretka. Umesto toga, moramo kritikovati sadašnjost, a da ne budemo nostalgični za prošlošću, i to moja knjiga pokušava da uradi.

Kritički govorite i o bombardovanju u ime humanosti. U tom kontekstu, koliko ste proučavali bombardovanje Srbije 1999. godine?

Znam Srbiju prilično dobro, posetio sam je nekoliko puta. Uspeo sam da vidim gnusne efekte NATO imperijalizma, a samim tim i američkog. Veliku solidarnost osećam sa srpskim narodom. Dakle, bombardovanje u ime humanizma je tipično orvelovska praksa: rat se naziva mirom, a imperijalističko bombardovanje postaje humanitarno. Da bi takvo bombardovanje bilo pokorno i konsezualno prihvaćeno, potrebno je prethodno stvoriti negativan odnos porema onima koji će biti bombardovani tako što će upravo oni biti okrivljeni da negiraju ljudska prava. Pri tom će prava koja se nameravaju ukinuti u sopstvenim zemljama biti predstavljena kao suvišna, kao privilegije ili kao faktor ometanja konkurentnosti i tržišne utakmice, što je inače uzdignuto na nivo teoloških dogmi.

Takođe tvrdite da je terorizam koristan za vladajući poredak i novu strategiju tenzija na globalnom nivou?

Terorizam aktivira paradigmu sigurnosti: ako želite sigurnost života, morate se odreći udela slobode... Upravo tako moć pretvara neprihvatljivo u neizbežno i vrši kontrolu nad nama sve više i više. Samo se setite situacije u SAD posle napada na Kule bliznakinje. Imajući u vidu ugroženu bezbednost, vanredno stanje postaje metod pomoću kojeg vlasti mogu da intenziviraju sveobuhvatnu kontrolu građana i da im ograniče njihove slobode a da se ovi ni najmanje ne usportive. Prisutnost terorizma automatski delegitimiše svaku radikalnu kritiku postojećeg društva i odmah je poredi upravo sa nekom vrstom terorizma.

Prema vašem mišljenju, i profitna desnica i kulturna levica dve su grane iste moći. Ko ostaje kao potencijalna sila u borbi za promene?

Oni koji i dalje misle svojom glavom, oni koji mogu da prevaziđu koncept levice i desnice. Moramo da promenimo način razmišljanja, moramo da mislimo drugačije. Potrebno je suprotstaviti se svakom ideološkom partikularizmu u čiju se odbranu svakodnevno stavljaju propovednici vladajućeg simboličkog poretka i boriti se za taj imperativ razuma, do sada nikada ostvaren, kakav je univerzalna ljudskost.

Takođe kritikujete intelektualce, među prvima Bernara Anrija Levija. Ima li izuzetaka?

Naravno. Moj učitelj, profesor Kostanco Preve ostaje srećan izuzetak, iako je nažalost preminuo 2013. godine.

Kritikovani su vaši stavovi u knjizi. Koje su najveće zamerke?

Sve isto kao i obično. Ako ne prihvatite novi ekonomski liberalizam, vi ste fašista, komunista itd. Dakle, nema važnih, dobro utemeljenih kritika, nažalost.

Da li je nakon svega ovoga vaša vizija budućnosti bar malo optimistična?

Nažalost, moram da kažem da nije. U međuvremenu je stigla pandemija koja je očigledno ojačala novi svetski poredak vladajućih klasa.