Stefan Nemanja i mač za odbranu nasleđa

Podizanje spomenika u urbanim sredinama je uvek  privlačilo pažnju javnosti. Ostrašćenosti u pristupima onih koji ih podižu i onih koji su protiv,  uvek  je bilo i biće je i ubuduće. Narod se spomenicima ili divio, ili ih rušio, a često i „zbrinjavao”  u osvajačkim pohodima,  u kojima su spomenici oduzimani narodima  kojima pripadaju, da bi ih pod plaštom „zaštite” nasleđa prikazivali u svojim muzejima, umesto na otvorenim ili zatvorenim prostorima gde su stvarani u državama  kojima pripadaju.

Ljudska figura je u skulpturalnim prikazima kroz istoriju čovečanstva predstavljana na različite načine. Od antičkih grčkih prikaza bogova – bodibildera u ljudskom obliku  kroz različite  periode i forme kao skulpture sa i bez oružja,  preko rimskih prikaza imperatora kao filozofa i mirotvoraca, klasicizma na dvorovima Evrope pa do neoklasicističkih skulptura i prikaza poput Ahila na Krfu sa kopljem u ruci ili Napoleona u raznim spokojnim pozama širom Francuske. Oružje u skulpturalnim prikazima se najčešće viđa preko mačeva, koji se mogu naći u podignutom i spuštenom položaju na prikazima Justicije ispred ili na samim objektima pravosuđa. Najveći podignut spomenik sa hladnim oružjem  je spomenik u čast Staljingradske bitke pod nazivom „Majka otadžbina te zove”, visok 88 m sa mačem dužine 33 metra.

Mač u poziciji oslonca  i odmora posle bitke, prikazan je krajem 20. veka  kao statua našeg „Nišlije” Konstantina Velikog, podignutog u čast njegovog imenovanja u Jorku u Velikoj Britaniji. Ono što je značajno pomenuti povodom  pitanja načina podizanja spomenika,  je da se skulpture u savremeno doba podižu od strane države, ali još češće od strane Udruženja za brigu o nasleđu upravo poput spomenika Konstantinu Velikom podignutom uz finansiranje takvog udruženja u Jorku. Zašto Srbija nema zakone koji bi regulisali ovu oblast  i omogućili investiranje u spomeničko nasleđe  onih koji svoj deo poreza žele da usmere u kulturu, pitanje je koje se javno postavlja već gotovo dve decenije, ali na koje još uvek nije dat odgovor. Da jeste, legitimni izvor finansiranja kao i odluka da se neki spomenik obnovi ili gradi bio bi deo demokratskog procesa i prava takvih udruženja na postavljanje spomenika određenim ličnostima i događajima shodno njihovom pravu da kao deo zajednice izraze svoj javni stav. Podizanje javnih spomenika je uvek izazivalo različite kontroverze. Od odobravanja shodno političkom trenutku, do besa, protivljenja i rušenja kao zakasnele reakcije dela naroda na nedemokratsko i nepravedno predstavljanje svojih sunarodnika. U talasu obračuna sa herojima iz Drugog svetskog rata, obezglavljeni su postamenti sa bistama po parkovima i trgovima mnogih gradova eks-JU.

Statua Bude iz 6. veka u Bamijanu je minirana. Lista konfederalnih spomenika koji su srušeni ili uklonjeni tokom protesta „Black lives matter” je zaista impresivna, baš kao i masa protestanata koja je mesecima  istrajno zahtevala  jednaka prava u postupanjima policije prema Afroamerikancima. Finale tog protesta u kontekstu odnosa prema statuama koje prikazuju nejednakost je donošenje Odluke za uklanjanje statue Teodora Ruzvelta  ispred Prirodnjačkog muzeja u Njujorku, usled kompozicije skulpture u kojoj je prikazan američki starosedelac i Afroamerikanac u pratnji predsednika Ruzvelta na konju.  Veličina prikaza ljudske figure je tema koja se može posmatrati u kontekstu  umanjenja značaja prikazane ličnosti poput glave Jurija Gagarina postavljene na Novom Beogradu u kojoj se od postamenta ne vidi prikaz glave kada se priđe bisti,  do Statue ujedinjenja u Indiji na kojoj je predstavljena figura Patela  prvog zamenika premijera Indije visoka 182 metra.

Stefan Nemanja izvesno je, svakako zaslužuje spomenik, a ne samo naziv ulice. Pitanje veličine spomenika je relativno, jer na mestu na kojem je spomenik podignut, mogla je stajati i veća figura, posmatrajući odnos prema vizurama u kojima se ona može sagledati iz neposrednog okruženja, ali svakako i iz pozicija prilaza samoj lokaciji trga, a posebno iz pravca Slavije i Nemanjine ulice. U tom smislu evidentan je propust nepozivanja arhitekte-urbaniste u Odbor za podizanje spomenika, kako bi se ovaj aspekt sagledao na znatno višem nivou.

Mač ili krst je jedino ozbiljno pitanje koje prati podizanje spomenika Nemanji, ali uz prikaz  Hilandarske povelje predstavljanje i povelje i krsta, bio bi svojevrsni skulpturalni pleonazam. U svojoj skromnoj karijeri  mačevaoca u MK Železničar tokom studija arhitekture, naučio sam da je mač podignut uspravno pozdrav, pa u tom kontekstu pokret mača u Nemanjinoj ruci možemo posmatrati kao sasvim potrebno i primereno predstavljanje trajanja Srbije kroz vreme uz jasnu spremnost  da pozdravimo  svakoga ko nam dolazi sa dobrim namerama, ali i spremnost da branimo ono što nam je Nemanja ostavio u nasleđe,  koje za nekoga  izvesno ne predstavlja nikakvu vrednost kao identitet prostora države u kojoj je rođen,  već samo teret,  da se zbog tog navodno neprimerenog čina, moraju  pravdati nekome ko je poznaje bolje od njih,  istovremeno ceneći svoju istoriju, daleko više od neobrazovanih pojedinaca koji su pali tako nisko da se podsmevaju istorijskim ličnostima sopstvenog naroda.

Direktor Regionalnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac (2000–2004)