Utorak, 18.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: ALEKSANDRA JOVANOVIĆ, dobitnica nagrade „Politikinog Zabavnika”

Kad bi sva deca govorila o onome što ih tišti

Imam veliku nadu u genercije koje dolaze. Mislim da će te devojčice i dečaci misliti kritički vrlo rano, već sada to opažam
(Фото лична архива)

Kada devojčica Želja izgubi tatu, svakoga dana obilazi njegov grob, zatvara se u sebe i ljuti mamu i tetku. Druži se sa novim prijateljem, žutim psom Žiletom, koga sreće na groblju, a ponekad tamo odlazi i sa školskim drugom Lukom. Iznenada joj se ukazuje i duh dečaka Vuka, koji ne želi da napusti ovaj svet i luta usamljen, a Želja mu poklanja sve više vremena... Ukratko, ovo su zbivanja u prvom romanu „Crna ptica” (izdanje „Kreativnog centra) Aleksandre Jovanović, ovenčanom priznanjem „Politikinog Zabavnika”, koje je laureatkinji uručeno na Dan „Politike”, 25. januara. Aleksandra Jovanović studentkinja je master studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a za svoj poetski rad nedavno je dobila nagradu „Mladi Dis”.

– Ova nagrada mi neizmerno mnogo znači i mada to može da se kaže za gotovo svaku nagradu, ova je posebna, jer je simbol jednog srećnog detinjstva. „Politikin Zabavnik” je zaista bio tu u dobru i u zlu. Više nego išta, ovo za mene znači neku potvrdu, da ono što radim ima nekog smisla, da je to neko prepoznao i imenovao – kaže autorka.

Šta vam je dalo podstrek da progovorite o tako teškoj temi kao što je za dete gubitak oca?

Kada sam počela da razvijam ideju o „Crnoj ptici”, razmišljala sam o tom ključnom događajukoji bi pokrenuo radnju. Dobro je da to bude neka velika promena za junaka, poput prisilnog odrastanja u „Petru Panu” ili u „Alisi u zemlji čuda”. Odluka da to bude smrt oca, delimično je nastala iz mog iskustva, ali pre svega, jer je to jedna stvarna pojava, dešava se češće nego što mislimo, a o njoj se ne govori dovoljno. Umesto oca u priči, mogao je da bude bilo ko od velikog značaja za junakinju. Važno je bilo pisati o gubitku, o procesu prihvatanja gubitka i ponovo pronađenoj radosti. Mislim da niko ne osporava težinu

teme, ali osim toga, potrebno je priznati njenu svakodnevnost, pa i običnost. Deci ne pričamo stalno o gubicima i ostalim lošim stvarima iz želje da ih zaštitimo, a ne treba tako. U svakom slučaju saznaće sama, a kada se to dogodi, stvar je odraslih, pa i vršnjaka, da budu tu i pruže podršku. Pružanje podrške e još jedna stvar koja se ne radi, iz neke nelagode. Volela bih da sva deca govore o onome što ih tišti, da slobodno izražavaju osećanja, da se bune kada su ta osećanja

nipodaštavana, da plaču i smeju se zajedno. Imam veliku nadu u genercije koje dolaze. Mislim da će te devojčice i dečaci misliti kritički vrlo rano, već sada to opažam. Njima neće moći da kažu: ružna si kad se duriš ili nemoj da plačeš, budi jak. To me raduje.

Ova priča ima i elemente fantastike i horora. Koliko su ti motivi u službi psihološkog senčenja junaka?

Ovi elementi služe da izgrade svet priče, da je oblikuju i utvrde. Tu su da oneobiče i tako naglase jednu nadasve običnu priču. Rekla bih da fantastični motivi najviše utiču na glavnu junakinju Želju, budući da kroz nju posmatramo događaje u romanu. Želja veruje u sve što je odraslima nemoguće, jer joj niko još nije rekao drugačije. Zbog toga ona nije uplašena kada začuje nepoznati glas na groblju, nije uplašena čak i kada ugleda nekog ko bi trebalo da je mrtav i samim tim, nevidljiv. Ona prihvata sve što se događa kao potpuno prirodne stvari, nije uplašena ali je radoznala, što je odlika dece. Htela sam da pokažem kako ovaj magični svet u našim glavama ne mora nužno da nestane kada odrastemo ili kada nam se dogodi nešto strašno. Ono što je ipak značajno u „Crnoj ptici”, jeste uspostavljanje balansa između ta dva sveta. Ako jedan isuviše prevagne, ne može biti dobro.

Kako se najmlađi, prema vašem mišljenju, suočavaju sa smrću i idejom onostranog?

Ako govorim iz svog iskustva, rizikujem da zvučim isuviše čudno, jer sam oduvek verovala u magične svetove i sve što je natprirodno, ako takva reč uopšte može da se koristi. Ovakva verovanja su dosta olakšala odrastanje, jer su bila beg od stvarnosti, koja je ponekad, u najmanju ruku, bila nezanimljiva. Mislim da deca ipak lakše prihvataju smrt, iako ih ona možda više plaši. Nametanje surove realnosti može biti pogubno, jer ruši maštu, a samim tim i sposobnost stvaranja. Sa druge strane, potrebno je deci objasniti šta sve postoji u tom velikom svetu. Pričati o divnim, ali i opasnim stvarima. Stakleno zvono nikada nije funkcionisalo i kad tad, ono pukne. Zar onda nije bolje da dete već zna šta ga čeka, da bude pripremljeno, da razume? Često su onostrane stvari, a tu ubrajam i bajke, tu da bi ukazale na vrlo moguće opasnosti, a pouke u njima su oružje koje koristimo protiv njih.

Da li su najlepši i najnežniji likovi, kao što su deca, u hororima često i najjeziviji, pa je takav i vaš junak Vuk, ili je on više nalik tužnom Kasperu, koji je izgubio put?

Vrlo je zanimljiv lik deteta u hororima i način na koji se koristi. Poznajem ljude koji se stresu na samu pomisao devojčice u beloj spavaćici, sa krpenom lutkom u ruci. Deca su izabrana kao nosioci strave, upravo zbog bezopasne spoljašnosti. Niko ne očekuje da je neko, ko je po pravilu oličenje nevinosti, u stvari zlo. Zbog toga je to dobar potez, a i jer dokazuje koliko površno ponekad posmatramo ljudsku prirodu. U „Crnoj Ptici” Vuk nije takav dečak. Ne znam koliko je sličan Kasperu, mada sam nekoliko puta pomislila na njega. Svakako da Želja tako reaguje na njega. Vuk ipak jeste usamljeni dečak kome je iznad svega, potrebno društvo. On je i uplašen, jer ne želi da se odvoji od poznatog mesta, da krene dalje. U tom čekanju, postao je sebičan, što i ne začuđuje. On nije u stanju da razmišlja dalje od sopstvene potrebe, ali ne verujem da svesno želi da povredi Želju.

Na koji način se vaša heroina nosi sa bolom i kako ga na kraju i prevazilazi?

Želja je dosta aktivna u svojoj tuzi, mada na prvi pogled ne izgleda tako. Beži od društva iz škole i povlači se u sebe, ali to povlačenje nikako nije pasivno. Od samog početka, ona traga za nečim. Želja duboko u sebi veruje da će moći ponovo da vidi svog oca. U nekom trenutku, možda će i čitaoci poverovati u to. Ova nada je gura u jednu čudnu avanturu i upravo će joj ona pomoći da se izbori sa gubitkom i svojom tugom. Ne kažem da je ovakav put najzdraviji. On je samo Željin i ničiji više. Svako od nas bira svoj i čitava okolina utiče da se to tako desi. Nije čudno ni što škole u priči ima veoma malo. Tamo nije ležalo rešenje, nažalost. I o tome treba misliti. Da li u osnovnim školama postoji organizovani sistem podrške? Kako se reaguje kada dete odjednom ima slabije ocene ili je lošijeg vladanja? Šta se dešava ukoliko dete boluje od depresije? Odgovori nisu dobri, ali sve se može promeniti, ako postoji promišljanje, empatija i tolerancija. Na kraju, Želja je imala ljude koji je vole, iznad svega strpljive.

Ova priča govori i o prijateljstvu. Kako se razlikuje pravo od prividnog drugarstva?

U Željinom slučaju, tu je nepogrešivi znak. Vuk postupa i radi tako da samo on bude zadovoljan, nema sluha za njene potrebe, vrlo promišljeno laže i obećava ono što ne može da ispuni, da bi na kraju, sve svalio na nju, kao da je ona kriva. Ovakvo ponašanje postoji u svim odnosima i svim uzrastima. Tako nastaju toksični odnosi. Nasuprot Vuku, Luka često misli na to kako se njegova prijateljica oseća. Nežan je i pažljiv kada ragovara sa njom o osetljivim stvarima, ima razumevanja i voljan je da sasluša. Možda je najbolje kod Luke, sposobnost da ne pritiska Želju onda kada ona neće da priča, da ne predlaže laka rešenja i ne shvata lično kada ona ipak uradi po svome. Naravno, kada Želja bude nepravedna prema njemu, sa pravom se naljuti. Kod Luke ne postoji agresija kao kod Vuka. I kada Luka oprosti, ne čini to jer ga je Želja primorala, već zbog samostalne odluke. Ne znam da li postoji recept za dobro drugarstvo, ali rekla bih da je nužno da se u njemu sve strane osećaju sigurno i voljeno.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

milenko popić- etnoseljak
Kad bi mnogi, mnogi roditelji ostavili mobilne telefone u koje su, satima, nasmiješeno zagledani, i objasnili djeci zašto su im od njih samih toliko važniji.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.