Sreda, 18.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Sećanje na vreme odrastanja

Žika Bogdanović u knjizi analizira kultne filmove reditelja čiji filmski univerzumi odišu lepotom koja se netragom izgubila dok smo odrastali
„Живот у ружичастом” (Фото: Из књиге Жике Богдановића)

O idiličnim danima, kada se za bioskopske i pozorišne projekcije čekalo u redovima, kada je Kinoteka bila kultno mesto za kreativne razgovore o filmu i kada je umetnički ukus uticao na način života, govori knjiga Žike Bogdanovića „Prijatelji dragi, ne zaboravite ni stare filmove”, u izdanju Jugoslovenske kinoteke, opremljena divnim ilustracijama iz bogatog fonda ove naše institucije kulture.

Autor nas vraća velikim filmskim pričama, a upravo je priča ta, kako kaže, koja posredstvom osećanja postaje stvarna, i podseća na ostvarenja Džona Forda, Alfreda Hičkoka, Renea Klera, Čarlija Čaplina, Hauarda Hoksa, Orsona Velsa, Frenka Kapre, Bilija Vajldera, Kendžija Mizogučija, Akire Kurosave, Federika Felinija, Žana-Lika Godara, Sergeja Ajzenštajna, kao i na klasike žanra horora koje su ovekovečili Boris Karlov i Bela Lugoši.

Istovremeno se seća kinotečkih debatnih seansi, koje su često posle projekcija trajale neretko i do jutra, a u kojima su učestvovali slikari i ljudi iz šireg domena kulture: Olja Ivanjicski, Ljuba Popović, Leonid Šejka, Dušan Stojanović, Filip Aćimović, Branko Vučićević, Dragoš Kalajić...

Bogdanović nas podseća na to da možemo da pratimo sopstveni razvoj tokom ponovljenih gledanja omiljenih klasika, da naučimo da ih poštujemo, kao što smo im se zavetovali na večnu ljubav, da usavršimo komunikaciju sa njima i tako prepoznajemo iznova njihove prave vrednosti.

„Kada se slika konačno razbistri, najlepši je jučerašnji svet. Zbog toga, dok nam još veruju, treba biti delatan i učiti da je sve podložno promeni nabolje; a kada promene učvrstimo, treba učiti da su promene, pogotovo one nagle, najveće zlo. Najprirodniji način da ljudi to prihvate jeste usaditi im ideju da je sve u životu samo proces ‒ osim onoga što je savršeno, a to je ideja koja je poslužila kao polazište”, piše autor.

Na primeru filma Žana Foreza „Život u ružičastom”, koji je video ponovo posle više od šezdeset godina, Bogdanović iznosi stav da „u okviru filma u koji uranjamo, mi u svojoj intimi uvek stvaramo novo delo, izmenjeno prema našim vlastitim, prepoznatljivim potrebama i postignutim razumevanjem života”. Shodno tome on temu istine ne sagledava kao najvažniju u iskustvima tiranije već u onome u čemu se ona iznova javlja, u demonstracijama demokratskog načela, a zaključuje da je ljubav ta koja na kraju u svemu preostaje kao utešni glas iz prošlosti.

U ovim esejima ponovo pred našim očima vaksrsavaju ključne scene iz filmova „Predivan život” Frenka Kapre, kada se Džejmsu Stjuartu ispunjava Božićna želja da nikada nije ni rođen, kada u „Dogodilo se jedne noći”, istog reditelja, Klark Gejbl sreće Klodet Kolber, kada u „Građaninu Kejnu” Orsona Velsa odjekuje čuvena reč „Rosebud”, kao mit, „kao nagoveštaj koji nas čini ljudima koji jesmo i koji nas, možda, uprkos svemu u šta smo ogrezli, bar delom čisti i iskupljuje”. Slično kao što u Hičkokovoj „Vrtoglavici” postoji niz preduslova kako bi se dogodilo ono što je ispričano.

Citirajući Žaka Riveta povodom čistote univerzalnog filmskog jezika Kendžija Mizogučija, koji zapravo progovara na svim jezicima, i tumačeći Kurosavinu parabolu o istini, Bogdanović analizira kultne filmove ovih reditelja: „Legendu o Ugetsu” i „Rašomona”, kao priče o neuhvatljivim idejama verodostojnosti, sreće i smisla, o trajnoj upitanosti čovekovog položaja u svetu i kosmosu. Filmski univerzumi ovih stvaralaca, po mišljenju autora, odišu lepotom koja se netragom izgubila dok smo odrastali.

A pravo mesto sećanja, sa setom, na vreme odrastanja pruža i Felinijev „Amarkord”, još jedan u nizu starih filmova koje ne smemo da zaboravimo.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sasa Trajkovic
Немогу да избегнем сету и меланхолију према тим временима које су пре свега биле много хуманије ближе човеку, филм је имао причу, слика је носила емоцију у овом свету конзумеристичког друштва емоције је ПАСЕ, филмови немају причу или препричавају старе приче, све се претворило у ефекте-технологију а не на филсмки језик добар сценарио, причу, сцену, музику и наравно лепе харизматичне глумце аутентилчност се ценила данас је све униформисано без естетике, празно и већ виђено. Филм је ОГЛЕДАЛО света

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.