Zaljubljena u urgentnu psihijatriju i ruske klasike

Radni dan docenta dr Ivane Stašević Karličić, v. d. direktora Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević” gotovo nikada ne traje samo osam časova.

Kada završi s jutarnjim konzilijumom i čuje izveštaje svojih kolega kako je protekla noć, s obzirom na to da je to jedina psihijatrijska bolnica u Beogradu koja dežura 24 časa dnevno, ona razgovara sa svojim kolegama koji dežuraju na SOS liniji za prevenciju suicida. Nakon toga, dobija izveštaj kolega koji rade na Nacionalnoj liniji za podršku stanovništvu u uslovima virusa korona, da bi potom proverila kako funkcioniše novoustanovljena linija „Ni heroji ne mogu sami”, namenjena zdravstvenim radnicima koji više od deset meseci odlaze na posao sa strahom da li će se zaraziti i kući se vraćaju sa strepnjom da li će virus možda preneti članovima svoje porodice.

S obzirom na to da je od decembra klinika „Laza Lazarević” postala jedina psihijatrijska bolnica u Srbiji koja je ušla u kovid sistem i počela da prima mentalne bolesnike zaražene virusom korona s lakšom kliničkom formom, Ivana svakoga dana proverava da li je možda došlo do pogoršanja njihovog fizičkog stanja.

Usijane SOS linije

– Od početka pandemije više od 20.000 građana potražilo je pomoć preko različitih telefonskih linija. Konkretno, preko Nacionalne linije za podršku stanovništvu u uslovima kovida do sada nam se javilo preko 11.000 građana. Najmlađa osoba koja je kontaktirala s nama imala je 16, a najstarija 92 godine, a oni su pre svega tražili informacije o samom virusu, a potom i savete za prevazilaženje straha, anksioznosti i uznemirenosti. Osim toga, dobijamo pozive i od osoba s mentalnim teškoćama kojima su potrebne informacije u vezi s doziranjem ili izmenom terapije. SOS linija za prevenciju suicida otvorena je 16. februara 2019. u saradnji s Ministarstvom zdravlja i do sada smo primili više od 9.000 poziva. Broj poziva na ovom telefonu nije povećan od početka pandemije – u proseku se javlja isti broj ljudi kao i pre korona krize. Međutim, kompletne i prave informacije imaćemo tek kada se pandemija završi i kada uradimo statističku obradu svih podataka i poziva – priča naša sagovornica.

Životna priča Ivane Stašević Karličić počinje 1973. godine u Novom Pazaru. Ona potiče iz lekarske porodice, a pored oca pedijatra i dve rođene sestre koje su završile Medicinski fakultet, mnogi članovi njene porodice nosili su bele mantile. Ivanina mama bila je profesor srpskog jezika i književnosti i usadila je u nju ljubav prema čitanju od najranijeg detinjstva.

– Odrastanje u etnički šarenolikoj sredini smatram posebnom privilegijom koja bespovratno usadi toleranciju i razumevanje za različitosti, ali vas i učvrsti u sopstvenom identitetu, što je značajan faktor u formiranju svake zrele ličnosti. Mala, konzervativna sredina zauvek vam zavešta posebnu toplinu, osećaj pripadnosti i sigurnost bezuslovnog prihvatanja u situacijama potencijalnih gubitaka. To je ono što sam ponela kao večnu dragocenost iz grada u kome sam se rodila i Tutina u kome sam odrasla i završila gimnaziju. U mojoj porodici smo oduvek gajili duh požrtvovanosti za pacijente, to je ono što su nam usadili stariji lekari u porodici, a naročito otac koji mi je na početku karijere ostavio dva imperativa – tvoj pacijent je čovek koji oseća i svakog pacijenta gledaj potpuno i celog, bez obzira na specijalnost – priseća se Ivana.

Iako su njihovi roditelji imali druge planove za svoje kćerke, sve tri su upisale Medicinski fakultet. Jedna je, zajedno s Ivanom, završila specijalizaciju iz psihijatrije, a druga je postala internista.

– Svakako smo najponosniji na sestru koja od marta prošle godine radi u kovid zoni KBC „Dragiša Mišović” kao internista i zbrinjava najteže pacijente koji se bore za život – s neskrivenom ljubavlju i ponosom kaže Ivana, koja priznaje da psihijatrija nije baš bila njena prva profesionalna želja.

– Postala sam lekar sa željom da radim hitne i dramatične stvari i idejom da budem interventni kardiolog ili akušer. Urgentna psihijatrija je kompromis između mog ličnog opredeljenja i želje mog oca da budem psihijatar. Karijera svakog lekara podrazumeva celoživotno učenje i edukaciju, a ja sam najradije učila iz knjiga i iskustava profesora Stefana Štala – otkriva naša sagovornica.

 Objašnjava i da se profesor Štal prevashodno bavi psihofarmakologijom, a u stručnim i naučnim svetskim krugovima bukvalno ima status zvezde, ne samo zbog visokih stručnih standarda koje svakodnevno i dalje zadaje, već i zbog specifičnog predavačkog stila koji gaji.

– Moja velika želja da ga lično upoznam ostvarila se na Međunarodnom kongresu psihijatara 2018. godine, koji je organizovala Klinika „Laza Lazarević”. On je bio gost naše klinike i čitava dva dana predano i sistematično davao nam je sugestije kako da unapredimo stručni rad. Najviše mi je imponovala njegova ocena da radimo u zdravstvenom sistemu koji je naročito human i dostupan za ljude s mentalnim smetnjama, što je retkost u svetu, a posebno u SAD gde on živi i radi. U pamćenju su mi ostale njegove reči „Srećni ste što radite u zdravstvenom sistemu koji vama i vašim pacijentima daje mogućnost najsavremenije i jako skupe terapije” – priseća se naša sagovornica.

Svako ima lične rane

Iako se o mentalnim problemima danas sve više i otvorenije govori, a procene Svetske zdravstvene organizacije govore da će do 2050. godine depresija i kardiovaskularne bolesti biti među vodećim oboljenjima, psihijatrijski pacijenti su i danas stigmatizovani. Naša sagovornica podseća da njihova stigmatizacija nije prisutna samo u našem društvu, već i u celom svetu, a stigmi su često izloženi i članovi njihovih porodica, neretko i profesionalci koji ih leče. A to je ujedno i jedan od razloga zbog kojih se odlaže pravovremeno traženje pomoći.

– Važno je da građani shvate da su mentalne smetnje ili problemi nešto što u određenom stepenu većina ljudi iskusi tokom svog života. Svako od nas je imao dobre i loše dane, bio manje ili više efikasan ili uspešan, teško se nosio sa životnim problemima, bio neraspoložen ili utučen, imao teškoća sa snom i apetitom. Zahvaljujući tim iskustvima, tim našim „ličnim ranama”, imamo mogućnost da razumemo sve ljude koji nisu opremljeni ili su iscrpli strategije kojima bi mogli da prevaziđu ove probleme bez stručne pomoći – zaključuje naša sagovornica.

Sećanje na Dobricu Ćosića

Osim stručne literature, Ivana Stašević Karličić otkriva da mnogo čita i da je to najveći luksuz koji sebi može da priušti:

– Ruski klasici su moj izbor. Od domaćih autora na mene i moje lično odrastanje poseban utisak i uticaj imao je Miloš Crnjanski. Tokom gimnazijskih dana, uporno sam se vraćala „Korenima” Dobrice Ćosića, koji su me naročito emotivno dotakli i zainteresovali za njegovo delo. Lično upoznavanje s njim u kasnijem periodu mog života je još jedna dragocenost koju čuvam, a knjige koje mi je poklonio s ličnom posvetom čuvam na posebnom mestu kao uspomenu na moje lično odrastanje.

Deca žive s našim profesijama

Ivana je već dvadeset godina u skladnom braku u kome ima troje dece. Iako se njen suprug bavi advokaturom i nije iz „branše”, ona ističe da temelj njihovog odnosa čini zajedničko opredeljenje da poštuju lične razlike, potrebe i interesovanja.

– Deca autentično žive i s našim profesijama, naročito s mojom, jer su tokom svog odrastanja naučila da mama radi i noću, mora da odsustvuje iz kuće i konstantno uči, tako da apriori imam njihovo razumevanje. Oni odrastaju u duhu važnosti opšteg dobra, s obzirom na celokupno okruženje. Naš krug prijatelja i bliskih ljudi uglavnom ne čine lekari, što mi daje mogućnost da ne živim svoj posao 24 časa dnevno, s obzirom na to da sam potpuno posvećena i strastveno vezana za svoj posao, kao i sve moje kolege. Posao lekara i ne može se raditi drugačije – kaže doktorka.

Klinika „Laza Lazarević” slavi 160 godina rada

Ivana Stašević Karličić s ponosom ističe činjenicu da je klinika „Dr Laza Lazarević” najstarija psihijatrijska klinika na Balkanu, koja već 160 godina u kontinuitetu radi na poboljšanju mentalnog zdravlja osoba kojima je potrebna pomoć – bez obzira na pol, etničku pripadnost, rasu, religiju, obrazovni nivo i socijalni status. U okviru ove bolnice nalazi se čuvena „Doktorova kula”, kojoj je 3. marta 1861. godine knez Mihailo Obrenović odredio istorijsku namenu – da bude „Dom za s uma sišavše”. Javnosti je manje poznato da je „Doktorova kula” kategorisana kao spomenik kulture u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kao kulturno i nepokretno dobro od velikog značaja i posetioci za sada imaju mogućnost da vide kako su se pacijenti nekada lečili samo u okviru manifestacije „Noć muzeja”. Međutim, ove godine počeće rekonstrukcija klinike „Laza Lazarević”, a biće obnovljena i „Doktorova kula” – zgrada će biti renovirana po ugledu na najsavremenije klinike tog tipa u Evropi, a postaće prvi muzej srpske psihijatrije.