Ponedeljak, 20.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
AKTUELNO: DOGAĐAJI KOJI MENjAJU JEZIK

Nekada žrtveni jarac, danas žrtva sistema

Mnoge priče iz davnina ostavile su trag u našem jeziku, pa će tako, možda, jednog dana i „socijalna distanca” ili „osmeh pod maskom” poprimiti drugačije značenje nego što imaju danas
Верници у Прагу, на миси на отвореном: ко зна шта ће за сто година значити израз „социјална дистанца” (Фото EPA/Martin Divisek)

Svakome od nas, gotovo svakodnevno, sklizne s jezika neki izraz koji koristimo celog života, a da zapravo ne znamo odakle potiče i u kojim je okolnostima prvobitno upotrebljen. Zašto, na primer, kažemo da nam je neko učinio „medveđu uslugu” ili nas „ostavio na cedilu”? Ko su ti koje pominjemo kad izustimo „cvrc, Milojka”, „šio mi ga Đura” ili „lupa kao Maksim po diviziji”? Otkud kiša obilazi upravo oko Kragujevca? Kakve veze korpa ima s neuzvraćenom simpatijom, puter na glavi s nečistom savešću, a sekira u medu s nečijom srećom?

Većini ovih fraza znamo značenje, postoje i rečnici u kojima možemo to da proverimo, pa ipak, retke su knjige posvećene njihovom poreklu. Jedna od takvih je „Zašto se kaže?” poznatog lingviste dr Milana Šipke (1931–2011), u kojoj on objašnjava kako je nastalo 130 najčešćih frazema u srpskom jeziku i daje njihovo tumačenje kroz razne primere.

Mnoge od tih priča vraćaju nas u daleku prošlost, među antičke junake grčke i rimske mitologije; nekima je koren u Bibliji; ima ih koje su preuzete iz životinjskog carstva, književnosti i drugih oblasti ili su vezane za određene narodne običaje i praznoverice.

Kamen, jarac i pepeo

U prvoj grupi su, recimo, legende o „jabuci razdora” koju je princ Paris trebalo da dobaci najlepšoj od tri boginje; o nepobedivom Ahilu, heroju Trojanskog rata, čija je peta bila jedino ranjivo mesto na telu, o besmislenom, beskrajnom i uzaludnom poslu nesretnog Sizifa koji gura kamen uzbrdo. Otud potiče i priča o strašnim mukama Tantala kažnjenog da trpi glad i žeđ okružen obiljem hrane i vode, o Pandorinoj kutiji koja sadrži sva zla sveta i simbol je onoga što bi zauvek trebalo ostaviti skriveno od ljudi; o stravičnoj Prokrustovoj postelji, u koju je ovaj nakazni stvor smeštao putnike namernike tako što ih je rastezao ako su bili „prekratki” za nju ili im odsecao udove ukoliko su bili „predugi” – i danas je to metafora za kruti kalup ili pravila u koja neko želi da nas silom ugura.

Kad kažemo da se neka dama pojavila „u Evinom kostimu” ili „kao od majke rođena” svima je jasno da je ona gola, a izraz potiče iz Biblije, baš kao i „smokvin list” kojim se do danas, simbolično, prikriva neka sramota ili lažni stid. Iz istog izvora dolazi i „kamen spoticanja” kao oznaka za nepremostivu prepreku u ostvarenju nekog nauma – u Starom zavetu taj kamen je, u stvari, sam Gospod koji stoji na putu i onemogućava ljudima da posrnu, kako bi ostali čvrsti i dosledni u svojoj veri.

U savremenoj retorici omiljeni izraz „žrtveni jarac” takođe je preuzet iz Biblije: na ovu nedužnu životinju nekada davno su, prema drevnom jevrejskom obredu, jednom godišnje bili ritualno preneti svi ljudski grehovi, pa je ona proterana u pustinju da tamo umre i pročisti ih.

Ukoliko smo spremni da priznamo svoju grešku i iskupimo se, mi se „posipamo pepelom”. Ovaj obred se primenjivao još u Mesopotamiji, doduše više u znak žalosti nego pokore, ali je današnje značenje javnog pokajanja i skrušenosti dobio tek kasnije, u katoličanstvu, koje u svom crkvenom kalendaru ima i dan nazvan Pepelnica, kad se vernici posipaju pepelom, a sveštenik ih podseća da su „prah, i da će se u prah pretvoriti”.

(Foto EPA/ Georgi Licovski)

Skupa kajgana svetog Petra

Neverni Toma, izdajnički Judin poljubac, „pranje ruku” kad ne želite da imate posla sa nekim zlodelom ili namera da „pratite svoju zvezdu vodilju” idući ka zacrtanom životnom cilju još su neki primeri iz biblijskih priča s jasnom porukom i u savremenom govoru. Baš kao i „nositi svoj krst” i „biti na sedmom nebu”.

Ali šta stoji iza često korišćenog poređenja da nas nešto „košta kao svetog Petra kajgana”?

Milan Šipka navodi da se ono može dvojako tumačiti: ili je apostol preterano platio za kajganu koju je pojeo ili je njegova kajgana nekome ispala preskupa. U prvom slučaju, poziva se na pesmu Jove Jovanovića Zmaja u kojoj Isus i Sveti Petar jednom zanoće kod neke siromašne udovice s mnogo dece, koja im ponudi za večeru kajganu. Isus odbije i kaže pratiocu da i on tako uradi, da hrana ostane mališanima. Ali ovaj je bio veoma gladan i nije ga poslušao. Jelo se pretvorilo u kamen, a sam apostol je, za pokoru, morao neko vreme da prosi namirnice za udovičinu porodicu, pa ga je (nepojedena) kajgana zaista skupo koštala.

Prema drugom tumačenju reč je o poslovici preuzetoj od Grka, kako piše filolog i etnolog dr Veselin Čajkanović u knjizi „Mit i religija u Srba”, samo što se tamo pominje Sveti Đorđe. Legenda veli da mu je neki dečko prineo u crkvi na dar kajganu, ali je pojedoše četiri trgovca koja su se tu zatekla. Svetac učini čudo: nisu mogli da odu dok u hramu nisu ostavili sve svoje zlatnike, što je bila baš visoka cena za jelo od jaja.

Čajkanović je objasnio i otkuda se (mahom u Vojvodini) za razuzdane momke koji lumpuju i banče kaže da „teraju kera”: u doba paganstva, kod nekih naroda se raskalašno praznovanje završavalo ritualnim gonjenjem psa kao božanskog otelotvorenja zla. Taj običaj nalazimo kod antičkih bahanalija, ali i u ruskoj, rumunskoj i bugarskoj mitologiji – kod Bugara je „kučeški ponedelnik” onaj u prvoj nedelji posle hrišćanskog posta.

Kruške, medvedi i sekira u medu

U nekim narodnim praznovericama (koje su, začudo, preživele do danas) kruška, naročito njeno staro stablo, smatra se „veštičjim drvetom” oko kojeg se okupljaju opasna bića, đavoli i demoni, pa onaj koji se na njemu zatekne od svoje volje mora biti veoma glup ili lud čovek. Otuda se za nerazboritu osobu i danas kaže da je „pala s kruške”.

Naši aktuelni političari posprdno vele za masovne demonstracije svojih neistomišljenika da su učesnici dovedeni „s koca i konopca”, drugim rečima, bez ikakvih kriterijuma, ko zna odakle. Još je Vuk Karadžić u jednoj narodnoj pesmi zabeležio ovaj izraz, koji potiče iz vremena turske vladavine, kad su prestupnike osuđivali na smrt vešanjem ili nabijali na kolac, pa se za sve prevarante, zločince i probisvete tad govorilo da su pobegli „s koca i konopca”.

Osmeh pod maskama možda će u budućnosti dobiti i neko novo značenje (Foto Pixabay)

Ruski basnopisac Ivan Andrejević Krilov prvi je „na papir” stavio priču starih Slovena o medvedu koji je, u najboljoj nameri da otera dosadnu muvu koja je remetila san njegovom prijatelju, upotrebio kamen – i drugaru razbio glavu, pa mi tako danas govorimo o „medveđoj usluzi”.  Poslovičnu „korpu” koju dobija odbijeni udvarač objašnjavaju stihovi  Tomasa Murnera (1475–1537) u prepevu Ivana Klajna. U srednjovekovnoj Nemačkoj se, naime, dešavalo da se udvarač u korpi popne do sobe svoje izabranice, pa ako bi se ona predomislila, on bi ostao da u toj korpi visi na svoju sramotu i naočigled prolaznika. Korpe se u ovu svrhu više ne koriste, ali stid i izraz su ostali.

Nečista savest u vidu putera na glavi, po prvoj varijanti, zasnovana je na narodnoj priči takođe iz pera Vuka Karadžića. U nekom selu su krivca za krađu košnice otkrili tako što je kmet povikao da je lopov „onaj što mu je pčela za šeširom”, pa je počinilac nehotice počeo da maše rukom iznad glave. Pčela je vremenom postala med, a med puter. Međutim, mnogo je uverljivije tumačenje koje se pominje u Nemačko-srpskohrvatskom frazeološkom rečniku Pavice Mrazović i Ružice Primorac iz 1981, a izraz po svoj prilici potiče iz vremena kad su seljanke koje su donosile puter na prodaju u grad morale za njega da plate taksu, pa da bi to izbegle krile su ga u smotuljcima na glavi, čime su činile prekršaj.

Među mnogobrojnim „odomaćenim” izrazima čije poreklo je u davnoj prošlosti pomenimo i onu poslovičnu „sekiru u medu”, kad se nekome neočekivano osmehne velika sreća ili postigne izuzetan uspeh u životu. Naši jezikoslovci ponudili su nekoliko mogućih objašnjenja zašto se tako kaže, a možda najprihvatljivije je ono po kojem su ljudi, sekući drva u šumi, slučajno u deblu otkrili med divljih ili odbeglih pčela.

Kao što su ovakve neobične zgode ili nezgode iz davnina ostale zapamćene, pa se i posle mnogo vekova zadržale u govoru novih generacija u vidu metafore za neku osobinu ili pojavu, tako i ono što se dešava nama samima postaje deo jezičke baštine. Ko zna, možda će jednog dana i izrazi „socijalna distanca” ili „osmeh pod maskom” poprimiti sasvim drugačije značenje nego što imaju sada, u vreme pandemije korone.

Kako danaszamišljamoda je izgledaoTrojanski konj (Foto Pixabay)

Muževi „rogonje”

Muškarac čija je žena neverna podrugljivo se naziva „rogonjom” od vremena kad je, navodno, francuski kralj smislio da muža dvorske dame koju želi da obljubi pošalje u lov da mu donese jelenske rogove. Neki autori smatraju da izraz potiče iz antičke Grčke (običaj je opstao u srednjem veku u mediteranskim zemljama) kad su muževima nemoralnih žena javno stavljali, za kaznu, rogove na glavu. U stvari, postoji barem dvadesetak raznih teorija o poreklu „nabijanja rogova” nesrećnicima koje žena vara – izraz je jedan od najrasprostranjenijih u svetu, baš kao i čin za koji se vezuje.

Velika i mala vrata

Kad neko (zaslužan ili ne) bez muke i s počastima postigne uspeh, onda se smatra da je ušao „na velika vrata”. U suprotnom, ako cilj do kojeg mu je stalo ili neko svoje pravo ne može da ostvari redovnim, zvaničnim putem, pa to proba na zaobilazan način, kaže se da pokušava da se provuče na „mala vrata”. Ovaj frazem, jedan od najčešće korišćenih u današnjim medijima, ima oslonac u arhitekturi. Naime, mnoge zgrade pored glavnih ulaznih vrata, na prednjoj strani okrenutoj ka ulici, imaju i sporedna, pomoćna stražnja vrata, obično manja, prema dvorištu ili bašti. Na „velika vrata” su nekada ulazili dragi gosti i zvaničnici, na „mala” posluga, a tuda su i domaćini bežali od neželjenih posetilaca.

Glava u torbi

Staviti glavu u torbu, u smislu rizikovati život, izložiti se smrtnoj opasnosti izraz je koji potiče iz ratničke prošlosti našeg i drugih naroda, kad su glave poraženih neprijatelja odsecane i u torbi nošene vladarima kao dokaz pobede. Kako piše Milan Šipka, jednom je beogradski vezir Sulejman-paša hteo da zastraši kneza Miloša i, pokazavši odsečenu glavu Stanoja Glavaša, rekao mu da je sad njegova na redu. Knez je odgovorio da je on svoju „davno metnuo u torbu i već neko vreme tuđu nosi”. Dakle, upotrebio je upravo taj izraz kako bi naglasio da je sopstveni život unapred založio, spreman da se žrtvuje.

Ruka u vatri

Za razliku od glave (koja, u sličnom značenju, još može da se stavi i na panj), ruka se stavlja u vatru za nekoga kome verujete, u čiju ste vrednost i poštenje uvereni, garantujete da je nevin. Izraz je zasnovan na davnašnjem običaju da se nečija krivica dokazuje ili odbacuje tako što mu se zatraži da izvadi komad usijanog gvožđa (mazije) iz vatre. Ako je kriv opeći će se, u suprotnom Bog će se postarati da ostane nepovređen. U robovlasničkom društvu to je bio božiji sud ili ordalije, srednjovekovna Inkvizicija je njime otkrivala veštice, a u našim krajevima se takav postupak prema okrivljenom i ženama optuženim za neveru (propisan Dušanovim zakonikom) održao sve do 19. veka.

Komentari3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

nikanor
Lupa kao "Maksim po diviziji" je izraz iz I svetskog rata, kad je mitraljez firme "Maksim" korišćen protiv neprijatelske "divizije". A "lupa kao Maksim po gloginjama" je kada se mitraljeska vatra koristila u strahu , pa su pucali po žbunju i šumi tj. neprijatelju kojeg nije bilo na vidiku.
Jedna učiteljica
Niste baš morali da pometete nesrećom skovanu “socijalnu distancu”. Niti je to dobar izraz, niti se uklapa u tekst.
Dusan
Zašto se kaže hleb sa sedam kora?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.