Utorak, 30.11.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: ANA TOMOVIĆ, reditelj

Svoje depresije krijemo

Predstava „Sin” nas vodi u središte boli duše deteta u kontekstu sveta u kome danas živimo: ambicioznog, konformističkog, gde ima sve manje vremena za zapitanost
Фасцинирана сам тренутком у коме је „свет стао” и показао да се заиста ништа „не мора” (Фото: Ана-Maрија Јовановић)

Nagrađivana rediteljka Ana Tomović režira dramu „Sin” savremenog francuskog autora Florijana Zelera u Ateljeu 212. Delo je prevela Ivana Dimić, scenograf je Jasmina Holbus, kostimograf Momirka Bailović, a psiholog saradnik na predstavi Nina Umićević.

Srpska publika do sada nije imala priliku da se upozna sa delima Florijana Zelera, u pitanju je savremeni pisac romana i drama, koga je magazin „Gardijan” proglasio „najuzbudljivijim dramskim piscem našeg vremena”.

Priče Florijana Zelera tiču se svih nas. Šta je to intrigantno što vas je podstaklo da režirate njegovu dramu „Sin”?

Florijan Zeler piše univerzalne drame, sa univerzalnim likovima. Svako od nas može da se prepozna u tim situacijama, da se seti da je izgovarao takve rečenice. Pored toga poseduje neverovatnu lakoću pisanja. Pre „Sina” čitala sam i prethodne komade koji su deo njegove porodične trilogije, drame „Majka” i „Otac”. Ipak, najveći emotivni utisak na mene je ostavila upravo drama „Sin”, a autor kaže da je sve što je prethodno napisao bila priprema za ovu dramu. Konflikt te drame je nerazrešiv i ima snagu antičke tragedije, iako je to samo jedna obična životna situacija. Svi njegovi komadi su aktuelni i biće uvek aktuelni upravo zahvaljujući tome što se bave porodičnim odnosima. On posmatra porodicu jako suženo, pod lupom: majka, otac, dete. Sve je tu: iluzije, greške, osećanje krivice, strah od starenja i smrti, depresija, otuđenost, čežnja za bliskošću, izdaja…

U centru drame „Sin” je rasturena porodica: razvedeni roditelji i sin koji zbog toga i svojih godina prolazi kroz adolescentnu depresiju... Kako ste ovu Zelerovu dramu pročitali za publiku Ateljea 212?

U fokusu moje predstave su sin i njegova perspektiva na turbulentni svet odraslih. Okidač za njegovu depresiju je razvod roditelja. Odlična prilika da se u pozorištu progovori o dva tabua: razvodu i njegovim realnim posledicama na decu i o depresiji kao o veoma prisutnoj mentalnoj bolesti. Taj problem je svuda oko nas, ali mi o njemu ne govorimo. Svoje depresije krijemo jer nisu društveno prihvatljive, a retke su danas osobe koje mogu da izdrže pritisak vremena. Depresija je tu. Treba je prepoznati, priznati, lečiti. Razvod, takođe. Deca se unutar razvoda podrazumevaju, posebno jer je to postala opšta pojava. Ali šta je zaista sa dušom deteta, u ovom slučaju tinejdžera, kako izgleda njena bol, kada se rasklopi? Florijan nas vodi u središte te boli u kontekstu sveta u kome danas živimo: ambicioznog, konformističkog, onog koji ima sve manje vremena za zapitanost.

Kroz priču o porodici, Zeler otvara brojna pitanja. Kakav scenski odgovor spremate? Koja je to nit koja Zelera spaja sa našom stvarnošću?

Zeler je jako nežan i emotivan pisac koji na veoma empatičan način posmatra ljudsku dušu. Na primer, u drami „Majka” on se bavi psihološkim gubitkom koji doživljava žena koja je sve uložila u svoju porodicu, a koja nije više potrebna porodici. Mislim da svaka savremena majka strahuje upravo od tog trenutka, od sindroma„napuštenog gnezda”. U „Ocu”, Florijan se fokusira na ostarelog oca koji se bori sa nadirućim alchajmerom. U sve tri drame, dakle, vizura je postavljena iz jednog, centralnog, lika. Beskrajno je uzbudljivo, kako kroz vešto dramsko sredstvo mešanja realnosti i fantazije, uspeva da uhvati emotivni unutrašnji svet svojih junaka.

Porodica se neminovno menja, njena struktura, funkcija. Roditelji neminovno stare. Deca neminovno odrastaju. Naše potrebe, želje, zapitanosti, nesigurnosti prolaze kroz sve moguće faze. Porodica je dinamičan, intenzivan emotivni organizam. Florijan kao pisac nikoga ne osuđuje, on posmatra naše dileme i strahove. On posmatra tu unutrašnju dinamiku, njene promene. Likovi autentično žele jedni drugima dobro. Tu ima puno brige i ljubavi. Naravno i egoizma i sebičnosti, koji su neodvojivi od ljudi.

 U komadu „Majka” u Njujorku igra Izabel Iper, a prema drami „Otac” snimljen je film sa Entoni Hopkinsom i Olivijom Kolman. Kojim ste se vi pozorišnim rukopisom vodili sklapajući glumačku podelu?

Velika je stvar za jednog evropskog pisca da bude izvođen na Brodveju i Vest Endu. Pre Zelera, to je ostvarila Jasmina Reza, takođe poznata našoj pozorišnoj publici sa komadima „Art” i „Bog masakra”. Za Zelera „Njujork tajms” kaže da je najuzbudljiviji savremeni dramski pisac. Ovo je intimni komad, s malim brojem lica, kao uostalom i svi Zelerovi komadi. Uloge su odlično raspoređene i svi likovi su važni. Uloga sina je zahtevna i trebalo je pronaći jako mladog glumca za tu ulogu. U našoj podeli tu ulogu igra Luka Grbić, student treće godine glume u klasi profesora Srđana Karanovića. Iako mlad, on je zreo i veoma talentovan glumac. Uz njega igraju velika imena Ateljea: Svetozar Cvetković, Isidora Minić, Tamara Dragičević i Branislav Zeremski.

Zeler se ne trudi da bude originalan već piše o situacijama u kojima svako može da se nađe i sa kojom može da se identifikuje. Kakva je to „samouverenost” koju poseduje, a koja je i vas „osvojila”?

Zeler me je kao pisac osvojio pre svega svojom lakoćom, prirodnošću, iskorakom iz realizma, fokusom na dušu, kao i izraženom duhovitošću i snažnom emocijom. Njegove rečenice su jednostavne, maltene nedovršene, svakodnevne, njegova misao je nepretenciozna, ali je njegovo zanimanje za čoveka i njegovu unutrašnju dramu veliko. Ta svakodnevna obična ljudska drama kod njega doseže antičke dimenzije.

Iza nas je mučna epidemijska godina. Kako vidite i živite „novu normalnost” koju nam je ovo nepredvidivo vreme nametnulo?

Prilagodila sam se, ne bez napora, „novoj normalnosti”. Na probama svi uvek nosimo maske. To sa sobom nosi izmenjenu atmosferu i u radu. Jako pazimo jedni na druge. Naravno, trudimo se da fizičku distancu premostimo na druge načine. Fascinirana sam trenutkom u kome je „svet stao” i pokazao da se zaista ništa „ne mora”. Trudim se da intimno ne zaboravim taj trenutak spoznaje i da se prema sebi i drugima odnosim sa većom iskrenošću i pažnjom.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.