Najgore je bilo samcima i štićenicima staračkih domova

Poslednjeg dana februara prethodne godine Srbija je strepela od dolaska novog virusa, koji je već prešao granice Hrvatske i zbog koga je sever Italije stavljen u karantin. Iako zaraženih i preminulih zvanično nije bilo, kolale su glasine da su u bolnice već stigli prvi kovid pacijenti, a naši sugrađani su diskretno počeli da kupuju maske, alkohol i dezinfekciona sredstva i gomilaju zalihe hrane. I dalje smo se ljubili tri puta u obraz prilikom susreta sa prijateljima, ali su naši razgovori poprimili ozbiljnije note. Niko nije mogao da pretpostavi da će samo 16 dana kasnije biti uvedeno vanredno stanje.

Na pragu marta ni najveći pesimisti nisu mogli da pretpostave da će godinu dana kasnije, većina osoba ravnodušno slušati vesti o dvocifrenom broju preminulih i četvorocifrenom broju zaraženih, a manjina organizovati kovid žurke rizikujući zarazu i odlazak u pritvor. Iako najveći broj naših sugrađana nosi masku u zatvorenom prostoru, sve je više onih koji sede po kafićima i sa drugarima prepričavaju dogodovštine sa zimovanja i istovremeno planiraju letovanje.

Psiholog Žarko Trebješanin ističe da se naše ponašanje teško može opravdati, ali se može objasniti – ljudima je jednostavno dosadilo da sede između četiri zida svoje sobe, slušaju vesti o broju mrtvih i zaraženih i nose maske u svim zatvorenim prostorijama i oni danas biraju između dva zla – samoće i (potencijalne) zaraze.

U svakodnevnom životu mi stalno vagamo da li da pojedemo kolač u kome uživamo i koji nas istovremeno goji, da li da odemo na letovanje koje je egzotično ali skupo... Osim toga, veliki broj ljudi se rukovodi idejom „neće valjda”, koja ima različite varijacije na temu – neće valjda da me uhvati bus plus kontrola, da podivlja „švajcarac”, da mi dođu izvršitelji zbog neplaćenog računa za infostan, da inspekcija sruši baš moju nelegalnu kuću. Mantra „neće valjda” postala je refren života u Srbiji u kojoj smo prethodne tri decenije preko glave preturili ratove, bedu, sankcije, bombardovanje, hiperinflaciju i pandemiju korone.

Praveći analogiju sa NATO bombardovanjem 1999. godine, on podseća da smo prvih nekoliko dana panično bežali u skloništa, da bi potom, kada su stigli lepi dani, sedeli po kafićima u vreme vazdušne opasnosti, a mladi pravili žurke na splavovima ispod mostova koji su bili označeni kao legitimni ratni cilj.

Najviše se plašimo novih i neočekivanih događaja, a posle izvesnog vremena se adaptiramo na njih, pa je to slučaj i sa pandemijom korone. To se u psihologiji naziva „konflikt između istovremenog privlačenja i odbijanja” i mi se sa ovim konfliktima i dilemama prilično često suočavamo.

Kada bilansira naše emocije uoči „godišnjice” korone, ovaj psiholog ističe da nije svejedno da li smo u prethodnih godinu dana bili zdravi ili zaraženi, da li je kovid 19 uzeo život nama drage osobe ili smo ostali bez posla, da li smo sami ili u braku... Najgore je, zaključuje Trebješanin, bilo samcima i štićenicima staračkih domova koji već godinu dana nisu videli najmilije.

– Vakcine jesu donele psihološko olakšanje, jer konačno vidimo svetlo na kraju tunela pandemije, koje smo tako željno čekali. Moja su predviđanja da će korona kriza trajati još par meseci, ali se ne usuđujem da licitiram sa datumima, jer znam da neki ljudi čekaju taj dan kao ozeblo sunce – kaže naš sagovornik.

Najteže nam je pala zabrana „ne diraj lice”

U želji da otkriju kako su naši sugrađani reagovali na pandemiju virusa korona i koliko im je vremena bilo potrebno da razviju samozaštitna ponašanja, istraživači Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu uradili su obimno istraživanje pod nazivom „Psihološki profil pandemije u Srbiji”, u kome je učestvovalo više od 6.000 osoba i koje je počelo da se sprovodi 48 sati nakon 6. marta – dana kada je u našoj zemlji registrovan nulti pacijent. Ova studija je pokazala da smo prošli kroz nekoliko psiholoških faza koje se međusobno razlikuju po negativnim emocijama izazvanih kovidom, poverenju u različite izvore informacijama i zaštitnom ponašanju.

U prvoj fazi šoka, koja je trajala od 8. do 25. marta i tokom koje je zabrinutost zbog situacije naglo rasla, rasla je i učestalost preventivnog ponašanja. Bili smo ophrvani svime što se dešava, ali i odlučni da savladamo epidemiju. Kako bismo donekle povratili kontrolu nad situacijom, prvo smo počeli da kupujemo. U prvih sedam dana epidemije ljudi su kupovali zdravstvenu robu kao što su različiti dezinfikatori, rukavice i maske. Kako je vreme odmicalo i rastao strah, počeli su da kupuju namirnice, jer medicinske robe ionako više nije bilo na rafovima. Važan dan u psihološkom smislu bio je petak, 13. mart – dva dana pre uvođenja vanrednog stanja, kada je situacija bila maksimalno nejasna, pa su ljudi počeli da opsedaju zdravstvene ustanove.

Posle akutne, nastupila je faza adaptacije – od 26. marta do 21. aprila, tokom koje zabrinutost i strah rastu, ali ostaju na stabilnom nivou. Drugim rečima, nakon početnog šoka smo se uhodali i pridržavali svih preporuka. Konačno, u fazi relaksacije, od 22. aprila do 7. maja, strah, zabrinutost i okupiranost koronom opada, ali se smanjuje i samozaštitno ponašanje. Ova nagla i ne posebno mudra relaksacija nastupila je nakon najdužeg policijskog časa koji je trajao preko 80 sati, a nakon čega je najavljeno značajno popuštanje mera. Iako su se svi nadali da će lepo vreme desetkovati broj zaraženih i preminulih od virusa korona, drugi talas pandemije koji je zapljusnuo Srbiju u julu, ponovo je kod naših sugrađana izazvao uplašenost i zabrinutost.

Istražujući koliko nam je vremena bilo potrebno da se disciplinujemo, promenimo ponašanje i preorijentišemo ga na pandemijski mod, autori ovog istraživanja konstatuju da smo brzo uspeli da dostignemo visok nivo samozaštitnog ponašanja – već 15. marta počeli smo da nosimo maske i rukavice i bili pod punom „ratnom opremom” više od mesec dana. Najveća promena u ponašanju naših sugrađana odnosila se na češće pranje ruku, izbegavanje većih okupljanja i provođenje vremena kod kuće. Čak dve trećine ispitanika odgovorilo je da u potpunosti poštuje savete lekara koji se tiču pojačane lične higijene i izbegavanje socijalnih kontakata. Na individualnom ponašajnom planu najteže nam je pala zabrana „ne diraj lice” – svaki deseti ispitanik priznao je da i dalje sebe uhvati da dodiruje nos, usta i oči.