Knjiga „Evropa – poslednji pozdrav” Hanesa Hofbauera je ozbiljno naučno delo potrkrepljeno naučnom dokumentacijomAustrijski istoričar Hanes Hofbauer u knjizi „Evropa – poslednji pozdrav”, kao i u svojim ranijim delima, prilazi tematici temeljno i vrlo ozbiljno, plastično dočaravajući čitaocu genezu ideje ujedinjavanja Evrope, počev od prvih razmišljanja i nastojanja u srednjem veku do danas. Knjiga je kod nas objavljena u izdanju kuće „Albatros plus” u okviru biblioteke „Hronogram”.
„Evropa – poslednji pozdrav” je socijalno-politička, multidisciplinarna analiza istorijskog procesa nastanka i razvoja EU kroz njene različite alotropske modifikacije. Radi se o ozbiljnom naučnom delu koje je potkrepljeno ozbiljnom naučnom dokumentacijom.
Hofbauer precizno i argumentovano svedoči o razvoju evropskih integracija, dobrih i loših strana toga procesa. Posebnu pažnju posvećuje analizi širine i dubine jaza između normativnog i stvarnog unutar EU. Ova knjiga nam pomaže da razumemo da su svi članovi EU ravnopravni, s tim što postoji nekolicina onih koji su malo do umereno ravnopravniji od ostalih.
Autor govori ono što nije nepoznato, ali je – barem kod nas – slučajno ili namerno zaboravljeno: Evropska unija je u svojoj biti interesna zajednica koja deluje kada za tim postoji interes, a ukoliko interesa nema (pre svega onih malo ravnopravnijih članica) tada nema ni združene akcije. U takvim slučajevima, eventualno se može čuti manje ili više relevantna priča o datoj temi.
Hofbauer in vivo secira organizacione strukture, načine i metode delovanja EU, razotkrivajući ono što nije na prvi pogled očigledno, ali i sve ono što je sistemski prikriveno. Ukazuje da Jedinstveni evropski akt iz 1987. godine, a potom i ugovori iz Mastrihta, Amstedama, Nice, Lisabona nisu lako razumljivo štivo. Ima se utisak, kaže Hofbauer, da su ta dokumenta pisana tako da bi se otežalo razumevanje teksta što, potom, omogućava tumačenja prilagodjena potrebama situacije u datom trenutku.
Detaljno analizira mesto i ulogu SAD u nastanku i daljem razvoju i delovanju EU. Precizno opisuje kako je došlo do toga da su SAD jedna od najvažnijih i najuticajnijih zemalja u EU iako formalno nisu članica.
U tom kontekstu, autor ne propušta da razmotri elemente militarizacije unutar EU, počev od formulacija o vojnom savezu za uspostavljanje mira, što je jednako verbalnom eufemizmu za vojne operacije. Ne treba zaboraviti da su svi novi članovi EU sa istoka kontinenta prethodno pristupili NATO-u, što je dodatni faktor uticaja SAD i, isto tako, elemenat jačanja tendencija militarizacije u toj regionalnoj organizaciji.
Takozvani demokratski deficit, pored ostalog sagledava se i u činjenici postojanja 27 komesara koje opslužuje aparat od oko 22.000 birokrata. Hofbauer dodaje da su institucije EU „ruganje jednostavnim, demokratskim, građansko-parlamentarnim principima”. Drugim rečima, pokazuje koliko je demokratski deficit nedopustivo golem.
Širenje EU na istok Evrope pokazuje mnoge zanimljive činjenice: proces je shvaćen kao ulazak u „lovište” za investicioni kapital, što je podrazumevalo i deregulaciju radnog prava i socijalne politike istočnih zemalja, a što je uzrokovalo velike migracije (o kojima se ne govori mnogo) stanovništva sa istoka na zapad Evrope i, dodatno, pošto je to na istoku dovelo do nedostatka radne snage, na „uvoz” radnika iz još istočnijih zemalja (Ukrajine pre svega, u Poljsku i Mađarsku).
Autor, u zaključku, ocenjuje da je Evropska unija propala, jer je pandemija kovida 19 pokazala strukturalnu i personalnu nesposobnost EU da se uspešno suoči sa najvećom krizom od nastanka EU i jer je nestalo decenijama širenog uverenja kako je nacionalna država, pojavom EU, postala istorijski prevaziđena. Čini se da je upravo suprotno.
U skladu sa onom drevnom „audiatur et altera pars”, knjiga je pre svega za evrofanatike, ali naravno i za sve one koji žele da upotpune svoja saznanja o stanju stvari u Evropi.
