Mi drugu zemlju nemamo, a pacijenti nemaju druge lekare

Iznad bolničkih kreveta nalaze se imena i godišta pacijenata. Na zidovima su nalepljeni rendgenski snimci pluća. Mnogi su priključeni na respiratore, aparate koji umesto njih dišu. Nisu ni svesni šta se oko njih dešava, koji je datum, u kakvom su stanju… Nalaze se u nekoj vrsti kome. To je, jednostavno, neophodno u lečenju najteže obolelih od korone. Jer njima je kovid 19 gotovo „pojeo” pluća. A nekima i druge organe.

Nije lako ni medicinarima u Kovid bolnici u Batajnici da se bore 24 sata za njihove živote. Predaha nimalo nema. Pod punom „ratnom” opremom, u skafanderima, u crvenoj zoni neprestano kontrolišu najugroženije bolesnike, mere im nivo kiseonika u krvi, proveravaju gasne analize, daju infuziju i terapiju… Sve ekipe funkcionišu kao jedinstven tim. Njihovi međusobni pogledi prilikom kontrole stanja bolesnika govore više od reči…

Umesto razgovora čuju se zvuci raznih aparata. A glavni utisak je borba pacijenata za dah… Za ono o čemu do pojave korone niko nije ni razmišljao.

Do sada je u ovoj zdravstvenoj ustanovi zbrinuto više od 3.300 obolelih od kovida 19. Najmlađi pacijent koga su lečili i koji je nažalost izgubio život imao je samo 21 godinu. Otišao je zauvek tačno 15 minuta pre ponoći, na prelasku 2020. u 2021. godinu. Najstariji pacijent imao je 96 godina. Ali bez obzira na godine, pol, veru, naciju, za lekare su svi pacijenti isti. I svi dobijaju najbolji mogući tretman.

Docent dr Tatjana Adžić Vukičević, direktorka bolnice, objašnjava za „Politiku” da sve više dolaze mlađi ljudi, najčešće u četvrtoj i petoj deceniji života, a manje je najstarijih sugrađana, koji su zagazili u 80. ili 90. godinu. Umiru i čitave porodice… Tada osećaju da je korona pobedila.

– Nedavno me je pogodila smrt oca moje studentkinje, koji je ležao u našoj bolnici i kome se naglo pogoršalo zdravstveno stanje u jedinici intenzivnog lečenja. Reanimacija je trajala skoro pola sata, ali je bilo bezuspešno. Pre korone bio je potpuno zdrav, nije imao nijednu hroničnu bolest, nije bio gojazan, ni pušač i nije konzumirao alkohol. Nažalost, preminuo je u 47. godini. Smrtnost pacijenata u intenzivnoj nezi je 70 odsto – naglašava dr Adžić Vukičević.

Iako je stav lekara da se u startu pacijentima daje jaka terapija kako bi se predupredile komplikacije, nažalost, ni to nekada ne pomogne. U proseku, pacijenti borave u bolnici oko 15 dana, ali neki čak i 45. Oni koji se izleče često imaju posledice, zbog čega moraju dugo da odlaze na kontrole.

– Ponedeljkom u Kliničkom centru Srbije pregledam pacijente u postkovid ambulanti. Svašta mogu da vidim. Imam pacijenta koji je bio grdosija od čoveka pre nego što je dobio koronu. Jedva je preživeo. Došao je na kontrolu krećući se uz pomoć hodalice. Atrofirala mu je kompletna muskulatura, smršao je više od 30 kilograma i sada treba da ide na intenzivnu fizikalnu terapiju da bi se vratio u normalne tokove života. Posledice korone su embolije pluća, otkazivanje rada srca, a naše ekipe dežuraju 24 sata u angio- sali gde se hitno vade trombovi i stavljaju stentovi. Kod jednog broja ljudi jave se visoke tromboze arterijskog sistema, pa moraju da se rade amputacije. Strašno je kada imate intubiranog pacijenta, kome morate da amputirate obe noge, ili jednu ruku – dodaje naša sagovornica.

Najteža im je patnja pacijenata koji u bele mantile gledaju kao u bogove i spasitelje… Te slike im budu pred očima i kada završe smenu u bolnici. Mnogi zbog toga pate od nesanice i teško mogu da odvoje ovaj posao od privatnog života.

– Ne možemo da spavamo, da se oslobodimo misli, da se relaksiramo. I tako svakog dana ispočetka… Kraja nema. Jedini spas je vakcinacija. Trećina populacije će biti u kontaktu sa virusom, a ostali moraju da steknu antitela uz pomoć vakcine. Tek kada 70 odsto ljudi bude prokuženo, moći ćemo da kažemo da smo koronu pobedili. Nadam se da će to biti do leta, ali me mnogo plaši sve ovo što se sada dešava. Skijališta i gondole su puni, Zlatibor i Kopaonik krcati… Bojim se da će nas to dosta koštati u narednim danima. U nekom trenutku neće imati ko da leči pacijente, jer su zdravstveni radnici premoreni, niko nije išao na godišnji odmor – navodi dr Adžić Vukičević.

Rad u skafanderu je jako težak. Biljana Jokić, glavna sestra ove bolnice, kaže da imaju osećaj kao da rade u oklopu. Veliki je broj pacijenata, a malo sestara koje trče od pacijenata do pacijenta.

– Kada završe smenu u crvenoj zoni, bukvalno izlaze u goloj vodi. Po osam sati se radi u poluintenzivnim, a po šest u intenzivnim negama. Pauze nemaju. Mogu da izađu samo u slučaju ako baš moraju. Nije lako kada vas kolege zovu da pitaju za najmilije. Imala sam ovih dana jednu bolnu situaciju kada me je koleginica iz Valjeva molila da proverim stanje njene sestre. Nažalost, ta žena je preminula u 40. godini. Drhtala sam od same pomisli da joj javim loše vesti – napominje Jokićeva.

Teško im je kada vide da je iz dana u dan broj hospitalizovanih pacijenata i onih na respiratoru sve veći, što potvrđuje i profesor dr Ivan Palibrk, načelnik Odeljenja anestezije i reanimacije u Klinici za digestivnu hirurgiju KCS-a, koji brine i o obolelima u bolnici u Batajnici.

– Trudimo se da medicinare što češće menjamo da bi nivo terapija i intervencija bio na visokom nivou. To pacijenti zaslužuju. Pa i u ratu, kada ste u rovu mesec dana, imate dva meseca odmora. Za sve nas je deprimirajuće kada se nekome naglo pogorša zdravstveno stanje. Ima i onih koji odu kući i vrate se posle jednog dana sa pogoršanom slikom i opštim stanjem. Svako odvajanje pacijenta od respiratora za nas je veliki uspeh i daje nam dodatnu motivaciju da radimo dobro. Svašta vidimo. Ima dosta porodičnih tragedija. Iako sve ovo dugo traje, ima ljudi koji nisu svesni da izlažu sebe opasnostima ako se ne pridržavaju mera. Pomisle „neće to mene” ili „preležaću to kao običan grip”, a desi se upravo da dobiju teži oblik korone – ističe dr Palibrk.

Lazar Vrga, strukovni specijalista anestezije i reanimacije, dodaje da je najveći izazov za njega bio da bude deo medicinskog tima nove bolnice, kao i da organizuje rad službe i medicinskih sestara. Najteži trenuci su kada izgube pacijente za čije živote su se dugo borili. A šta pomisli kada izađu iz bolnice i vide krcate kafiće?

– Pomislim, ja bih sve njih doveo ovde u Batajnicu, da vide da bolest postoji, da se nađu barem u dvorištu bolnice. Niko nema svest o tome šta se to ovde dešava– dodaje Vrga.

Doktorka Adžić Vukičević napominje da je ova bolnica otvorena u pravom trenutku, jer bi se u suprotnom zabeležio italijanski scenario, pa bi pacijenti verovatno morali da leže na nosilima, na kolicima, po hodnicima… Trenutno su ovde otvorene četiri jedinice intenzivnog lečenja i 14 poluintenzivnih nega. Bolnica ima kapacitet za 930 mesta, a popunjeno je između 600 i 700 kreveta. Ako potrebe budu nalagale, otvoriće se i preostali kapaciteti.

– Mi drugu zemlju nemamo, a pacijenti nemaju druge lekare – rekla je ova doktorka, dok je ispraćala ekipu našeg lista sa osmehom. I željom da nikada lično ne saznamo kako izgleda lečenje teško obolelih od korone.

Ulazak iz zelene u crvenu zonu

Pre ulaska u crvenu zonu kovid bolnice, neophodna je dobra zaštita. Oblači se skafander, na noge se stavljaju nazuvice, na glavu kapa, a na ruke dva para rukavica. Lice treba zaštititi maskom, a onda vizirom. Zatim se prolazi kroz dezinfekcioni tunel, pa se onda stiže na odeljenje. Mnogo je komplikovaniji izlazak iz crvene zone. Tada se opet prolazi kroz dezinfekcioni prolaz, a zatim se dolazi u deo gde zaposleni pomažu medicinarima da skinu zaštitnu opremu polako i bace je u tačno određene kutije kako slučajno ne bi dotakli deo kontaminiranog materijala. Potom sledi nova dezinfekcija alkoholom. Postupak traje oko desetak minuta.

Dan na intenzivnoj nezi košta oko hiljadu evra

Zdravstveni radnici koji rade u ovoj bolnici uglavnom se dovoze posebnim autobusima. Kada dođu u zelenu zonu bolnice stanu u red ispred prostorije gde se svakome od njih daje zaštitna oprema. Niko od njih se ne žali što ide u crvenu zonu i čine sve da pomognu obolelima.

Milan Nikolić, glavni tehničar bolnice, zadužen je za logistiku, nabavke, opremu… Za „Politiku” kaže da se svakodnevno koristi dosta potrošnog materijala zbog velikog broja bolesnika, a da jedan dan boravka pacijenta na intenzivnoj nezi košta oko hiljadu evra. I oprema za medicinare je veoma skupa. Samo jedan skafander staje oko 1.200 dinara. Kiseonik se troši u ogromnim količinama. Mesečno više nego što je ranije bio slučaj za nekoliko meseci u bolnicama.

– Svaki krevet ima svoj dovod za kiseonik. To nema nijedna bolnica na Balkanu. Problem je što sada dolaze pacijenti u sve težem stanju i gotovo svima je potreban kiseonik. Trebalo nam je u početku malo vremena da se uhodamo i da sve uđe u neku rutinu. Bio je veliki izazov da se sve postavi „na noge”, jer je bolnica stigla u pravom trenutku, kada je bilo najpotrebnije. U Srbiji je tada „gorelo” što se tiče broja obolelih od korone i nije bilo lako naći krevet u bolnicama. Za nekoliko dana od trenutka od kada je otvorena ustanova primili smo 500 pacijenata. Osoblje je dosta umorno, jer sve ovo predugo traje – pojašnjava Nikolić.

Prvi pacijent – sa skijanja u Bugarskoj

Korona je zvanično u Srbiji potvrđena 6. marta prošle godine, kada je i docent dr Tatjana Adžić Vukičević već imala prvog zvanično obolelog pacijenta. Reč je o mladiću koji se tada vratio sa skijanja u Bugarskoj.

– Mi smo još krajem novembra i decembra 2019. godine imali bolesnike u našim hitnim prijemnim ambulantama sa kliničkom slikom koja je veoma ličila na virusnu infekciju nepoznatog uzročnika. Bilo je dosta mladih ljudi. U martu su počeli na mom odeljenju na Klinici za pulmologiju KCS-a da se smeštaju „sumnjivi” pacijenti. Kako se pogoršavao broj obolelih, cela klinika je postala crvena zona. Od 176 ljudi koji su ležali kod nas do juna, zabeležili smo neverovatne uspehe, jer smo imali dva smrtna slučaja, a ostali su bili izlečeni – dodaje naša sagovornica.