Četvrtak, 28.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Nežni princ glume

Boris Komnenić je bio glumac koji je voleo tišinu jer tišina ne skriva ništa, on je voleo pozorište, voleo je svoje kolege glumce, on je voleo publiku. Voleo je primedbe kolega jer je samo istina potrebna pozorištu
Борис Комненић (Фото: Вукица Микача)

Stanislavski – Rad glumca na sebi

Učitelj Torcov Prvi čas: „Evo sadržaja našega komada... Zavesa se otvara i vi sedite na pozornici. Sami ste. Sedite, sedite i još uvek sedite. Na kraju zavesa se zatvara. To je sve. Ništa lakše se ne može zamisliti. Zar ne?”

„Nepomičnost onoga koji sedi i nekretanje onoga koji sedi na pozornici, ne označava njegovu pasivnost.”

Može se ostati nepomičan, pa ipak, istinski delovati, ali ne spolja – fizički već iznutra –psihički.

Borisa Komnenića upoznala sam prvi put na Fakultetu dramskih umetnosti, pripadao je klasi glume koju je vodio izuzetni profesor gospodin Predrag Bajčetić.

Ta klasa glume, starija od nas reditelja koji smo tek pristigli na fakultet, činila mi se veoma često kao klasa izuzetnih, a tako je i bilo.

Profesor Predrag Bajčetić, svojim izuzetnim radom i izborom, birao je i stvarao različite, a izuzetne glumice i glumce. Klasu koju je pohađao Boris Komnenić činili su, osim njega Vladica Milosavljević, Mladen Andrejević, Radovan Miljanić, Danica Kotorčević kasnije Ristovski, Marina Marković, Dijana Kržanić.

Kao student prve godine pratila sam njihove ispite koji su trajali više sati i više dana, baš onako kako je i radio profesor Predrag Bajčetić. Možemo za te ispite, a i za mladog studenta glume Borisa Komnenića na tim ispitima, reći ono što je Žan Vilar govorio da je najbolje u pozorištu: „Ništa u rukama, ništa u džepovima, sve u telu i duši.”

Vrlo često sam kao student promatrala Borisa kako šeta u tišini hodnicima fakulteta. Podsećao me je tada, na početku mog školovanja, a na kraju njegovog, na Žerara Filipa, ikonu francuskog filma, mladalački romantičan, sahranjen sa 37 godina u kostimu Don Rodriga.

Borisa Komnenića krasila je od početka školovanja intelektualna promišljenost i unutrašnje preživljavanje. Kao početnik osećala sam strahopoštovanje prema Borisu Komneniću, članu jedne izuzetne klase glume, poštovala sam njegovu intelektualnu zapitanost i njegovo razumevanje tišine.

Boris je kao neki princ tišine prolazio akademijom i poput Strindberga, čini mi se, voleo tišinu jer se misli onda mogu čuti i mi možemo videti prošlost. Tišina ne može sakriti ništa, ali reči i te kako mogu.

Sa velikim, beskrajnim uzbuđenjem pratim predstavu „Zbogom Judo” u režiji Egona Savina u Domu kulture Studentski grad. U ovoj neobično uzbudljivoj predstavi 1979. godine Boris sa svojom koleginicom Vladicom Milosavljević, brilijantno, sa beskrajnom snagom, brine o publici koncentrišući se u potpunosti na partnere.

Boris je probudio u meni slike tada paralelne sa onima u kojima i glumac doživljava samog sebe.

Od 1979. i 1980. godine kada se Boris Komnenić prvi put pojavljuje u fimu „Dani od snova”, Vlatka Gilića, preko predstave „Ljiljak” Aleksandra Popovića 1981. godine, a zatim sledi preko 70 uloga u Narodnom pozorištu i u svim beogradskim pozorištima i pozorištima Novog Sada, kao i preko brilijantnih uloga u preko 70 filmova i televizijskih serija, Boris Komnenić postaje glumac koji me beskrajno inspiriše.

Ako bih trebala da opišem Borisa Komnenića kako sam ga ja osećala i videla, sa kojim sam na žalost radila samo jednu predstavu „Vojvotkinju od Malfija” Džona Vebstera, u kojoj je on igrao ulogu Kardinala uz kolege Radeta Markovića, Petra Božovića, Brika Krivokapića, Sonju Jauković, Aleksandru Nikolić, Ljubivoja Tadića... ne biram ovu predstavu već ulogu Satina u predstavi „Na dnu”.

Da bih govorila o Borisu Komneniću, organizmu celovite slike, slike kakvu su stvarali veliki majstori renesanse i baraoka, koji je toliko složen da se svaka specijalizovana analiza pokazuje nedovoljnom i ograničenom. Ja se prisećam Borisa Komnenića u ulozi Konstantina Satina u predstavi „Na dnu” Maksima Gorkog, nastale 1985. godine u režije Cisane Murusidže. (Prvi Konstantin Satin bio je Stanislavski 1902. godine u Moskovskom hudožestvenom teatru.)

Naravno da je Boris imao još 70 i više glumačkih kreacija ili glumačkih vajanja karaktera, ali Konstantina Satina biram jer je to možda put za razumevanje Borisa Komnenića, glumca stanja celovitosti. Konstantin Satin koga je igrao Boris Komnenić, prizivao je Žerara Filipa u kostimu Don Rodriga.

Satin poput Borisa Komnenića ili vice versa odvažan je, pametan, načitan i kaže: „Postoji samo čovek, sve ostalo je delo njegovih ruku i njegovog mozga. Moramo poštovati čoveka, ne žaliti, ne ponižavati ga sažaljenjem...Čovek se mora poštovati! Čovek je iznad sitog stomaka.”

Ta vera u čoveka i u njegovu slobodu do koje se dolazi iskljičivo radom, poštovanjem drugih, a ne pomodnošću, imao je Boris Komnenić. Satin kaže: „Čovek sve plaća sam, za veru, neveru, ljubav, inteligenciju. Čovek sve plaća sam i samim tim je slobodan.”

Boris Komnenić, gospodin glumac, nežni princ glume, koji se nikada pre akademije nije bavio pozorištem, postao je veličanstveni, duboki i osetljivi, prefinjeni glumac stvaralac.

Kao reditelj nazivam njegovo glumačko stavralaštvo, snažnim, lirskim senzibilnim, tajanstvenim, promišljenim. To gradi stanje izuzetne glumačke celovitosti bez egocentrizma, ništa u rukama, ništa u džepovima, sve u telu i duši Borisa Komnenića.

Gospodin glumac Boris Komnenić, moj dragi kolega, uspeo je da gledalac pored njega i sa njim čini sve što i gospodin glumac Boris Komnenić.

Boris Komnenić je bio glumac koji je voleo tišinu jer tišina ne skriva ništa, on je voleo pozorište, voleo je svoje kolege glumce, on je voleo publiku. Voleo je primedbe kolega jer je samo istina potrebna pozorištu.

Nežni, izuzetni Boris Komnenić, prvak Narodnog pozorišta, radio je mnogo i stalno. Želeo je da se oproba u svakom žanru jer su ga duboko interesovala sredstva tehnike glume.

Glumačko stvaralaštvo Borisa Komnenića je bilo duhovno, svečano i obredno.

Stanje glumačke celovitosti Borisa Komnenića je ono zbog čega ga poštujemo, volimo i zbog čega je on zauvek naša inspiracija.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Marijana
Divne reči za oproštaj i nezaborav.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.